Lepa Kata (1.deo serijala)

VAZA

.... Jovana...

Posle Nađine i Kinezove svadbe mnoga vrata su mi se nenadano otvorila. Gosti koji su videli moju dekoraciju, prosto su bili oduševljeni.

Evo me sada i slavim i proklinjem taj dan. Angažovao me je poznati estradni par. Venčanje godine. Mlada teška kao crna zemlja!

Hoću ovo, ne, neću to nego ovo.... Dok pletem venac od kostrike koji treba da ide na auto ukrašen sa masom cveća prebiram po glavi da li sam sve pripremila.

Sto martini čaša za salu, dekoracija za mladenački sto, rajska vrata za ulazak... Da još ovo i jebeni baloni.

O, znate li da najlepše ispadne kada me puste da sve sama osmislim? Nema kiča, ništa suvišno, sve na svom mestu. Ali šta zna cvećarka o cveću? Pa, ništa.

- Jagoše, stigao si, a ja još nisam završila. - moj brat, teži od ove blesave mlade, ali uvek spreman da pomogne.

- Jesam, hajde ti završavaj, a ja ću pakovati sve što je gotovo u kombi. - da, zaboravih da kažem da je svadba sto kilometara udaljena.

- Važi, spakuj i višak vazi i čaša, za svaki slučaj. Nemam živaca da se nerviram ako se nešto ošteti. - prošli put sam na kružnom toku izlupala vazu, ali taj kružni je na sto metara, a ne kilometara od cvećare.

Dok Jagoš pakuje ja upalim pištolj za silikon. Prsti mi bride od vrućeg silikon, ali zadovoljno krećem jer je sve savršeno.

Posle duuuuge vožnje stižemo pred salu. Čak smo i poranili, ali bolje. Ne volim kada se oko mene motaju muzičari i konobari dok postavljam cveće.

Razletimo se i prvo postavimo cveće na stolove za goste. Ide brzo. Kada to završimo izvlačimo velike vaze za mladenački sto. Jagoš jednu ja drugu. One su najosetljivije. Tanko staklo a velike. Čujem zvuk auta, ali ne stajem.

Bezobrazna sam kao beogradski taksisti. Međutim, ovaj što vozi je izgleda gori od mene. Škripa guma mi zaledi krv u venama, a sirena učini da vaza poskoči u mojim rukama. Na jedvite jade uspem da je zadržim i ne razbijem u paramparčad!

Žmurim i čekam da me pregazi! Ali nekim čudom kombi se zaustavlja na pedalj od mene. Grdosija iskače iz njega i počinje da urla.

- Ludačo jedna, što ne gledaš kuda ideš! - oporavim se od prvobitnog šoka i sav svoj strah pretvorim u bes. Nežno spustim vazu i dreknem:

- Alo, majmune, ja da gledam, ja?! Zar se tako ulazi u zonu za istovar? Nije ti ovo hipodrom, konju jedan! - ma izređam mu celo životinjsko carstvo.

- Polako lutko, nema potrebe da se vređamo. Ubuduće nađi nekog  ko je veći od tog cveća, da te neko ne nosi na duši! - zgrabim vazu, besno mu se isplazim.

- Jesam li ja dovoljno veliki ili treba da ti polomim kičmu i pokažem svoju veličinu? - prekrštenih ruku preko grudi stoji Jagoš i pokazuje svoje nabildovane mišiće.

- Brate, izletela mi ispred kombija jedva sam stao, ne vidi od ove trave kuda ide! Mogao sam da je zgazim! - objašnjava rukama. Jagoš me pogleda i bez reči uzme vazu iz mojih ruku i ode.

Trčkaram za njim ne obraćajući pažnju na seronju. Znam da će me sada oprati jer i sam pizdi zbog nepažnje. Pešake zove "pešaci ludaci" jer svuda iskaču kao kokice.

- Ti stvarno nisi normalna! - evo ga, počinje.

- Daj, nemoj i ti sada, tresu mi se ruke od straha, sve znam. - priđe mi i zagrli me.

-Ti si moja pahuljica, samo brinem. - razlika u godinama između nas četvora je po tri godine, a ja sam treća i najmanja. Sa svojih metar i šumska jagoda i manje od pedeset kilograma izgledam kao srednjoškolka iako mi je dvadeset i sedam godina.

- Hajde, imamo posla, vodiću više računa u buduće. - bacimo se da završimo što pre, pošto vidim da je muzika tu.

Uključimo aparat i počnemo da duvamo balone. Tačno bih povratila da moram balon da stavim u usta i da duvam! Srećom pa su izmislili to čudo. Ide baš brzo i dok Jagoš naduva balone ja formiram srca.

Postavimo sve još samo da fotkam i to je to. U momentu ide čistačica i prilazi mladenačkom stolu. Hvata se za glavu. Zbunjeno gledam šta je prepalo, ne vidim ništa čudno i nastavim sa fotkanjem.

Tražim najbolji ugao, penjem se na stolicu da uslikam što veći prostor. Čujem usisivač i verovatno mi jebe kevu zbog šljokica koje se ne daju usisati. Smeškam se ali mi se osmeh zaledi.

Gledam i ne verujem. Kristali i latice sa mladenačkog stola nestaju brzinom svetlosti u cevi usisivača. Sreća pa imam dovoljno zaliha. Pritrčava onaj retard što me umalo nije zgazio i gasi usisivač.

Objašnjava joj nešto, a ona k'o prvak koji je zaboravio domaći, ćuti pognute glave. Polako siđem i idem prema njima. Kada me vidi počne da mi se izvinjava.

- Izvini devojčice, ja mislila neki krš. Sada ću da izvadim iz usisivača i popraviću. - zamislim se, al' sam kreativna, u tri lepe, pa ljudima deluje kao krš!

- U redu je, ne treba, sada ću ja to srediti. - žena se izvinjava opet pa ode.

Taman sam popravila katastrofu, skupila viškove, odnela u kombi i vratila se da još jednom vidim da li je sve na svom mestu začujem prasak. Staklo koje se lomi o pločice. Okrenem se i vidim retarda kako se ukočio, a moja vaza sa cvećem leži u delovim na podu.

- O, Bože ima li još nešto! - sikćem dok mu se približavam. Nije da vaza stoji na sred sale pa ne može da prođe, nego je nešto guzio sa kablovima i zakačio je.

- Izvini, nije bilo namerno. - Ne gleda me već skuplja komade stakla. Prođem pored, bez reči, da donesem drugu. Dok sam se vratila haos je počišćen, a on sa cvećem stoji sav nervozan. Ćutim, ne progovaram jer ako počnem biće mrtvih!

- Hvala Bogu, imaš rezervu! - kaže sa olakšanjem. - Daj mi adresu, sutra ću ti poslati novu i izvini još jednom.

- Samo sanjaj! - odbrusim mu, istrgnem mu cveće iz ruku i ponovo slažem aranžman. - Samo nemoj još nešto da sjebeš!

- Lepa Kato nemoj biti nervozna, ovo je savršeno! - začkiljim i taman da mu kažem par reči zazvoni mi telefon. Dragoš.

- Sekice, jesi li gotova? - nešto mu treba čim je ovako sladak.

- Bila bih, da me ne miniraju! - da pogled ubija mladenci bi ostali bez muzike! - Kaži.

- Sutra moram u Italiju, a najavio mi se kupac, hoćeš li moći da me zameniš? - još jednom ga pogledam i izađem iz sale.

- Naravno, ali moram zatvoriti u 17h. Imam utakmicu.

- Javiću mu da dođe pre 15h. Hvala ti.

-Znaš kako volim da mi se zahvališ? - uvek mora nešto da mi kupi.

-Ok, stonogo. Ljubim.

Sednem u kombi jer je Jagoš već nervozan, iskočila mu tura. Sad će da me vozi ko vreću krompira do Valjeva. Zadovoljna odrađenim poslom zavalim se u sedište i žmurim. Nadam se da neću povratiti ovaj put...