Lepa Kata (1.deo serijala)

Ne brini rešavam!

...Milan...

Otvaram oči, gledam u sat. Osam. Vreme je da ustanem. Danas je taj dan. Još danas da odemo po tu kartu za cirkus zvanu venčani list i da se ratosiljamo ove gužve i gungule! Čujem otvaranje ulaznih vrata i pretpostavljam da je to početak. Čujem Milijanu. Hej,pa ona peva. Napregnem sluh:

" Noć je prošla,plava zora rudi,
Stara majka svoga sina budi"

- Jebem im sve po spisku, stara majka pa stara majka. Što majka mora da bude stara. Ja sam žena u najboljim godinama! -gunđa,pa nastavlja da peva.

"Ustaj sine,ustaj raano moja,
Danas tebe ženi majka tvoja" -zagrcnem se od smeha. Gospođa majka zna izgleda svaku sokačaru!

Zanemarim njeno zavijanje jer muzikalna je kao drška od kofera. Ako je tačno da se sluh nasleđuje po ženskoj liniji ja bih trebao da budem gluv kao top.

Ustanem i pravac tuš. Uskoro će biti:

"Ova kuća puna sreće, puna sreće i veselja..."

Posle tuširanja obučem trenerke i odem da popijem kafu. Wow! Šta profesionalac uradi od obične žene! Brat bratu, izgleda kao da mi je sestra.

Nasmejem se, u pravu je Jovana. Ima Sreja da padne kao šljiva u govno!

- Ustao majkin sin. -joj povrća mi se od ovih lažnih izliva nežnosti!

-Dobro je Milijana, ne moraš da se foliraš, sami smo. - do kraja života ću im nabijati na nos to što su se razveli!

- Nemoj tako, svaka majka želi da vidi svoje dete srećno, a tebe je Jovana baš usrećila!

- Nisi tako mislila kada si je vređala.

- Slušaj,svaki roditelj misli da niko nije dovoljno dobar za njegovo dete, verovatno su i njeni tako mislili o tebi.

- Možda i jesu ali mi to ničim nisu pokazali.

U tom trenutku se oglasi zvono i prekide naš razgovor. Stigao je kum, za njim i dever,stari svat i zet. Odmah posle njih i Sreja.Sam.

Tako brojni popili smo kafu i ja sam otišao da se spremim. Sreja je došao u moju sobu.

- Izvoli.- pruža mi kutiju.

- Šta je ovo?

- Sat koji ti je deda ostavio. - otvorim kutiju i vidim dedin džepni sat. Setim se kada je predhodni baba otresla o pod kada je dedine pantalone istresala od slame. Isti taj sam rastavio u milion delova.

Voleo sam tog čoveka. Bio bi srećan da me danas vidi. Njegova slika i prilika.

- Hvala, mnogo mi znači.-potapše me po ramenu i izađe iz sobe.

U stanu nasta neko komešanje,a zatim se razleže pesma.

"Danas majko ti ponosna budi,
ti ponosna budi.
Nek ti srce ispuni milina,
ispuni milina.
Danas majko ženiš  svoga sina
Ženiš svoga sina..."

Čujem lomljenje stakla i podvriskivanje. Počelo je. Kako li je moja Lepa Kata?

Srećo,još malo i moja si zauvek. Volim te.

Pošaljem poruku. Bacim pogled u ogledalo. Opa, nije loše, nije uopšte loše. Pridružim se veseloj ekipi. Muzika" na hladno" uveliko peva redom svadbarske pesme. Ekipa ako ovako nastavi biće pijana pre nego što stignemo po mladu.

.... Jovana...

Pre bele zore sam bila kod frizera. Jedva držim oči otvorene. Jelica je došla po mene i sada idemo kući jer će šminker tamo doći.

-Koja budala je zatvorila kapiju? - čudim se jer kod mojih se kapija retko kada zatvara.

Izađem iz kola da bih Jelici otvorila kapiju. Ona zaključana.

- Da li su oni normalni? - Jelica izađe iz kola, preskoči kapiju i leže na zvono.

Nigde nikoga! Šta je ovo? Skrivena kamera? Zovem Jagoša.

- Pahuljice, stižem za minut.

-Imaš li ključ?

- Od čega?

-Kapija.

- Koja kapija? Od kad je zatvaraju?

- Pojma nemam! - besna kao ris šetam. - Molim te reši, stiže mi šminker, a sve je tempirano u minut!

- Ne brini, rešavam.

I stvarno za pet minuta stiže, skide kapiju sa šarki i omogući ulaz. U istom momentu dođe i šminkerka. Onako besna marširam prema ulazu i ponovo se spotaknem i povredim kolena koja su tek počela da prolaze.

Ponovo krv, samo mi se ovaj put zavrti u glavi. Sednem na stepenicu i počnem da plačem. Jagoš otrči do kola uzme prvu pomoć i sredi rane. Da li mi to univerzum poručuje da grešim? U tom momentu stiže mi poruka. Ma, ne. Sigurna sam da je ovo prava stvar!

Mučno je bilo popeti se uz stepenice. Sredim već sat vremena dok me Jelena šminka. Ne dozvoljava mi da vidim dok ne završi. Kada je konačno završila i okrenula me ka ogledalu nisam mogla da verujem.

Ona u ogledalu čak i ne liči na mene. Ne deluje da je našminkana već prirodno lepa. Kapa do poda. Stvarno radi fenomenalno a ima tek dvadeset godina.

Soba mi se napuni drugaricama. Pomognu mi da obučem venčanicu. Ipak sam odabrala onu što je Sreja doneo iz Australije. Bez lažne skromnosti. Vrh, vrhova, plafon - što bi rekla moja Maja Crnogorka!

Krene fotografisanje. Čitava Soba pretvorena u studio. Moj drugar Aca postavljao je skalamerije satima. Samo da sve bude savršeno. Ljiljana je svim drugaricama napravila mini bidermajere. Meni dva, da mogu da jedan bacim, drugi za slikanje.

Čujem sirene. Ori se ulica. Stiže moj dragi! Vidim kroz prozor jer sam znatiželjna.

-Seljanko, ne pomeraj zavesu. Videće te, a to nije dobro! - evo ih opet.

- Dosta bre! Muka mi je više od svega. - skoro pa vrisnem. Ali pogled mi se zaustavi na silueti koju vidim kroz guste zavese. Savršeno odelo, naočare za Sunce. Dah mi stane. Moj, samo moj!

Muzika svira, razaznajem različite sokačare i čekam momenat kada ću izaći. Jagoš dolazi da proveri rane. Znam, poslala ga majka. Za svaki slučaj!

-Pahuljice, prelepa si. Ima ovog magarca da ogulim dok mu te ne predam. - kao onaj cicija iz crtaća trlja ruke.

-Da se nisi usudio da praviš vašar. Ja nisam krava da me prodaješ. Nisam ni auto ni prikolica. Ako to uradiš računaj da si sa mnom u ratu! - sikćem ko guja.

-Opušteno Pahuljice, častiću ga što me spašava od napasti! - prođe da mi razbaruši kosu, uspem da umaknem u zadnjem momentu. Samo ga pogledam i negde iza te njegove nadmene i idiotske maske koju uvek gura u prvi plan, vidim onu pravu veliku bratsku ljubav.

U sobu upadaju Dragoš i Nataša. Stvarno, lep prizor. Četiri, do skoro deteta, koja polako, jedno po jedno napuštaju roditeljsko gnezdo i odlaze da grade svoje, za neke nove mlade ptiće.

Na ivici suza od jačine emocija kraičkom oka spazim dečaka koji bojažljivo ulazi noseći kutiju sa cipelama. Dočekam ga srdačno. Ispoštujem obuvanje cipele, stavljanje zlatnika. Namestim mu deverski peškir i ispratim iz sobe.

Aca škljoca, mislim da će mi trebati pet albuma da sve fotografije spakujem, jer ih više volim tako nego na CD-u. Proveravam da li sam sve spakovala u torbu kada se na vratima pojavi otac.

-Vreme je! - izgovori i pobeže da niko od nas ne vidi kako plače.

Udahnem duboko, progutam suze. Pogledam braću u čijim očima se cakle iste i dam im znak da sam spremna. Nataša kreće ispred, otvara vrata, a njih dvojica, jedan sa leve, drugi sa desne kreću i skoro da me nose.

Napolju svira svadbeni marš i jedva čekam da se sve ovo završi jer sam nešto baš emotivna danas....