Grešnici- treća knjiga serijala Plamen

5. NEMANJA

" Daj još jednu duplu" Igor lupi čašom o šank i tako me prizva nazad u ovaj svijet. Opet sam otplovio nazad u bolnicu i na Anđelino stanje. Oporavlja se polako, ali više me brine način na koji je došlo do nesreće.
Čovječe koliko zlobe ima u nekim ljudima, da se čovjek smrzne od straha. Nikad ali baš nikad ne bi rekao da je Marija sposobna da uradi tako nešto.
Sipam Igoru piće i dohvatim i čašu za sebe. I u mom lokalu je večeras pusto, raspoloženje mi je isto tako i nekako mi je sve odjednom postalo mračno i depresivno. Ne prepoznajem sam sebe, a kako mi se čini i ljudi oko mene su me počeli posmatrati drugim očima. Da li je stvarno nešto drugačije na meni ne znam, samo znam da neću dugo zaboraviti, a možda i nikad tu noć...

Ne plače, nema suza, a djeluje tako izgubljeno, a ni sam ne znam kako se nositi s njim sad. Ne znam ni šta bi joj rekao da bi se osjetila bolje ali mogu da je zagrlim i da budem tu kad zatreba. Sjedim na dvosjedu i Majina glava je na mom ramenu pa bolno uzdiše, a svakim uzdahom se sav naježim.

Dva puta sam je spriječio da krene iz stana, svađajući se s njom. Mogu da razumijem, ali nema svrhe sad ići tamo. Ne može je vidjeti, umorna je a i ja sam.

" Ognjen se ne javlja. Aleks je nedostupna. Idemo tamo, molim te" znam da je u sali i da joj trenutno zaustavljaju krvarenje. Mogla je da pogine, a znam da bi tad izgubii ne samo sestru koju nisam imao, nego i brata za koga bi dao zadnju kap krvi. Ognjen bi umro za njom.

"On je van sebe. Ne zamjeri mu što se ne javlja. Kasnije ćemo otići do njih, ali prvo se moraš odmoriti" tako mi je lijepo pored nje, posebno dok je ovako pitoma uz mene, dok razgovaramo kao svi drugi ljudi.

"Propatili su mnogo, valjda će Bog umati malo milosti za njih. Ona je najbolja osoba koju poznajem. Nemanja tako me strah..." glas joj je bio šapad,a tijelo joj je drhtalo. Zagrlim je i opustim se uz nju.

"Tu sam, uz tebe. Sve će biti u redu" pomolim se tiho po prvi put u zadnjih petnaest godina. Bog je od mene ruke digao...

Držao sam je tako dok nije zaspala. Nageo sam se na naslon dvosjeda i povukao je na sebe, udobnije se namjestivši. Bila je drugačuja od svega što poznajem i što sam ikad vidjeo na nekoj ženi. Ljepotica bez mane, britkog i poganog jezika kad treba, prgavica, ali u sebi ima zlatno srce i njega čuva.
Oprezna je, ali i dalje je žena i dalje je ranjiva. To je ispod ove maske samouvjerenosti i sigurnosti, sad to vidim. Kapci su mi bili teški i nije mi trebalo dugo da se skroz opustim.
Utonuo sam u san pored nje...

"Nemanja, budi se" okrenem se na drzgu stranu i odmah zažalim. Vrat mi je ukočen i bol mi je sišao u ramena.

"Jebem ti sunce..." prosiktao sam podižući se dok mi se ona kikotala iza leđa.

"Ponudila bi ti masažu ali mislim da nije pametno da se pipamo dok smo sami" njoj je smiješno. Pogledam je, i dalje je zabrinuta i trag umora joj se ocrtava na licu. Bar nije izgubljena koliko je bila, nekoliko sati sna su je okrijepili, međutim vidim da je nestrpljiva.

"Drugu pjesmu si pjevala sinoć,Majo. Jel to kafa spremna" pitam je, a ona mi doda šolju. Spustim je na sto i pitam za toalet. Ona mi pokaže rukom na vrata niz hodnuk. Hitno sam morao da se olakšam pokušavajući prikriti zbunjenost. Spavao sam pored žene, a nisam jabao. Čini mi se da se čuda dešavaju i da sam ja došao na red. Popišam se i umijem, treba mi tuš, ali moram i u hotel da se presvučem.
Vratim se kod nje u dnevni boravak i zateknem je na telefonu usred razgovora. Pričala je s nekim o šteri i klubu, slušao sam i pijuckao kafu.
Čim je završila razgovor pogledala me, nešto nije u redu, a odjednom je dnevnu sobu ispunila napetost epskih razmjera.

"Nemanja, zahvalna sam ti za sinoć. Mislim što si ostao i bio tu kad je trebalo. Molim te samo da iz toga ne doneseš pogrešan zaključak posebno zbog onog poljubca. Ti si ti, a ja sam ja, zajedno smo kao oluja koja za retultat ima posledice velikih razmjera. Možemo pokušati da budemo prijatelji, zbog onih do kojih nam je stalo" i bez dovoljno kofeina sam budan.