Grešnici- treća knjiga serijala Plamen

9. Nemanja

Jebeno NE!!! Zašto?  Nikad se nisam osjećao ovako iznervirano i u neku ruku loše.  Nisam navikao da me  žena ovako izbaci iz takta.  Sad hoće, sad neće ,  pa opet hoće, pa neće a ja kao kuće slinim i balavim. Nije baš prva koja mi je u životu sebi zabranila pristup,  ali je prva koja nekako pokrene u meni nešto što ne znam kako definisati i prva je koju želim toliko da me po nekad sve boli.  Tako jaku hemiju nisam imao ni sa jednom ženom. Ni jedna mi nije prkosila kao ona.
Svanulo je i sat pokazuje sedam i tri minute.

Još sam u odjeći koju sam imao na sebi i toliko umoran, da ne mogu čisto razmišljati.  Do duše, čovjek pored Maje nema  šanse za normalne misli niti ima  kad da se sabere . Ona mi je radila ono što ni jedna nije, zaljevala lavom u jednom trenu a u drugom zasipala arktičkom hladnoćom. Ljubila me ludački a odbacivala kao staru krpu.  Eto šta sam ja sebi dozvolio.  Obija mi se polako o glavu svaki moj postupak i nema šanse da mogu spriječiti to.  Zašto žene ne mogu biti ljupka stvorenja,  s kojima je malo lakše rukovati?  Ili se vremena mijenjaju ili ja negdje trebam potražiti upustvo za upotrebu?  Možda je i faktor mojih godina problem, pa sam previše dugo bio glavom u bludu da bi sad vidio bilo šta drugačije.  Od više je “možda” i “ali”,  a premalo odgovora na pitanja, a situaciju nije baš sjajna.
Trebam se popeti gore i odspavati koji sat,  ali ne znam kako kako biti pored nje i ne dirati je.  Šta je ovo što je u meni probudila kad ne ličim sam na sebe?  Čak nisam ni pomislio da se olakšam kod neke fufe sa strane kad  me onako sjebala.  Ona ima načina da mi se poveže s mozgom i da me tjera preko svih normalnih granica. 
Uvijek sam se trudio da budem koliko toliko iskreno prema ženama s kojima sam bio i na početku sam im stavljao do znanja šta im nudim i sad kad sam napokon našao neku koju bi poželio  voditi za ruku ili samo neobavezno pričati uz kafu, ta mene vidi kao objekat za zadovoljstva i gura me od sebe tako da gubim ravnotežu i padam na dupe.  Ja!!!
Nema svrhe da odgađam neizbježno pa izađem iz auta i zaključam ga. S njom će biti šta mi Bog da...

Uđem polako u stan i tišina mi otkloni teret sa grudi.  Ona vjerovatno spava i bar ću uspjeti svađu da preskočim i odspavam malo.  Ionako nemam nekakvih obaveza danas,  ali kad je ugledam sklupčanu na fotelji, usnulu u uvrnutom položaju,  dok u rukama drži pola šolje nečeg smeđeg,  u meni se opet probudi nemir. Ne znam da li me čekala ali je definitivno bila umorna.  Cijelo dan juče je bio težak za nju.  Odem do njene sobe i uzmem prekrivač i jastuk, u namjeru da je zaštitim od hladnoće i udobnije smjestim.   Koliko god bio ljut na nju i razočaran u ovom momentu je bila nešto što sam od početka vidno u njoj.  Samo žena kojoj treba malo brige i utjehe. Njeni topli prstima kroz mene šalju valove vatre i sam se podsjetim na onu realnu činjenicu.  Ona me ne želi,  bar ne onako kao ja nju dok je mogla da se samo tako predomisli.
Izvučem šolju iz njenih ruku i naslonim je na jastuk  i ušuškam je. Mogao sam da je lijepo odnesem u krevet,  bilo bi joj udobnije ali na samu pomisao toga koža mi se naježila i bockanje koje me ubija prošlo je niz moju kičmu.  Ne pada mi na pamet da sebe još jednom izmučim kao neku noć.  Iako osam gad, sebičan i bezobrazan,  na kraju krajeva sam i ljudskoj biće i to muški primjerak.  Nisam siguran da bih bio tako strpljiv i držao ruke uz sebe kao zadnji put.  Bože, oprosti mi,  ali radije ću u ruke đavolu nego na muke anđelu. Pogledam je još jednom i stegnem rukama svoju kosu.  Kako ćemo nastaviti dalje???
Na brzinu sam se istuširao i legao u krevet razmišljajući o Maji i svemu onom što je bilo.  Nikako mi nije jasno zbog čega odjednom tolika distanca,  ali misliću o tome kad budem malo sposobniji. Umoran sam od cijele noći i danas ću da prespavam dan nadajući se da će sve izgledati bolje ili bar lakše kad se probudim.  Opet se moram suočiti s njom,  ne znam koliko snage imam za to.

Kad sam se probudio noć sam  već spustila nas gtad,  soba je bila mračna i u stanu tišina.  Dobro skoro tišina. Vrata su se u hodniku zatvorila i znao sam da je ona.  Nema svrhe da se krijem i da odlažem neizbježno,  pa obučem trenerku i odem u toalet.  Umijem se i operem zube, pa se bolje pogledam u ogledalo. Trebao bih se i obrijati,  ali trebam kafu prije toga. 
Maja s nekim priča na telefon, glas joj čujem, ali nju ne vidim nigdje, međutim njen parfem je ostao u vazduhu za njom.