Naša Priča

9.deo

Jedna napomena. Uglavnom zaboravim da izbrišem gluposti. Izvinjavam se za moje izmotavanje, želela sam da nasmejem sebe i prijatelje. Izvinjavam se i za greške koje previše pravim. Nadam se da vam se svidja.

Probudio me je zrak sunca koji se probio kroz prozor jer nismo navukle zavese.(ok). Sada je oko 8 sati. Negde oko 9 ili 10 imaćemo doručak. Ne očekujem neke splačine kakve smo dobijali na ekskurzijama u Srbiji. Jedna velika reklama za sve restorane i hotele da vam je hrana užasna, uključujući i smeštaj, tako da se malo ugledajte na strance ili budite u našoj koži da bi shvatili. Okej dosta osudjivanja. Idem da se umijem i operem zube, obučem itd.
- Dobro jutro...
- Dobro jutro. - Rekle su obe da sad ne pišem.
Odlazim do kupatila i radim sve sto treba. Nas tri smo pričale i onda otišle na doručak. Raspored sedenja je bio kao i juče, a što se tiče hrane.... PREUKUSNO. Kao da hoće da se ugojim. Kad smo već kod kilaže, posle ekskurzije počinjem da treniram odbojku. Nagovorila sam mamu i jedva čekam. Sela sam pored Strahinje hihi.
- Dobro jutro.
- Dobro jutro Tamara! Jesi li za nešto ukusno ili je to neki rak?
- Hahah... - Odlučila sam da malo ne obraćam pažnju na Strahinju, da glumim neosvojivu. (nmg kakve veze). To sam videla na TV-u. Da ako ne privlačite pažnju, on će se potruditi da vam je privuče. Nadam se. Kada smo doručkovali, rekli su nam da idemo u sobe uzmemo bitne stvari i ključeve damo (kako god) recepciji. Mi smo dobra deca i poslušali smo. Otišli smo do onog časovnika i nekih dosadnih muzeja. Onda smo otišli do parka gde su nas pustili da se šetamo. Nas tri, ustvari 4 jer je i Jovana bila tu, smo sedele i razgovarale. Bili smo dugo u tom parku, hteli smo da idemo pešaka do hotela. Kada smo se napokon vratili u hotel imali smo večeru i posle toga trebala je da bude party. Opet na večeri, već je počelo i da dosadjuje, Strahinja i rak. O više... Al ipak je moj. Nije moj, ali ja ga istinski volim. Ne kao Ana koja ga više voli zbog novca nego zbog njegovih osobina. I ako je u grupi loših dečaka, opet ponavljam Strahinja je mica kada nije sa njima. Kao da se prilagodjava ljudima (ok). Posle večere sve devojčice su počele da uzbudjuju oko spremanja za žurku. Ja nisam htela ništa preterano, kao da sam se ikad previše i šminkala. Ispravnije ne šminkam se. Ema i Svetlana su počele da se sredjuju,a ja sam jela smoki koji sam ponela.
- Tamara hoćeš li da te našminkamo? - Pitala je Ema.
- Ne bih...
- A zašto?? Ma hajde! Da zavedeš onog Strahinju!
- Svetlanaa...
- Hajdee! Želim da te sredim! Hajde ne moraš onda zbog njega. Zbog sebe! Želim da te šminkam!
- Ali...
- Nema ali! Dolazi! Ostavi taj smoki sada i operi ruke! - Svetlana me je uhvatila za ruke i povukla iz kreveta.
- Dobro! Ali ništa preterano!
- YES! Tako poslušnu te volim!
Krenule su da mi četkicama kopaju lice. Svetlana me je prvo peglala a Ema šminkala. I ako su tu samo njih dve, osećala sam se kao neka zvezda kada je deset ljudi šminka. Počelo je da mi bude jako vruće. Šminka me je gušila. Nisam znala da je tako teško biti lep, sa toliko šminke. Ja sada kad pričam deluje kao da imam 300 kg pudera pa da mi je tako teško i gušim se ali zapravo je tako jednostavmo. Ali i lepo.
- Gotova sam! Da li ti se svidja?
- Pa lepo je... Hvala.
- 'Pa lepo je'. Kaži da je prelepo!
- Dobroo!! Ahahah. Prelepo je!
- A kosa. Jednostavno ali...
- Super je. Znaš primetila sam da mi je jako lepo sa ispeglanom kosom.
- Kosa ti je prelepa i nebi trebala puno da je goriš. Slažem se lepo ti je tako. - Samo sam se jako nasmejala i izdahnula. Kao da sam dobila neko samopouzdanje. Rekla sam sebi izaći ću tamo i biti svoja, izdominiraću tamo i privući Strahinji pažnju.
- Hajde sada idi obuci haljinu! - rekla je Svetlana.
- Da! Idem! Ali nije zanimljivo jer ste je već videli...
Ema me je pogledala i prebacila pogled na haljinu. Sa osmehom sam klimnula glavom, uzela haljinu i otišla u sobicu pored.
Polako sam obukivala haljinu, stavljala brtele i zakopčavala je. Ipak to zakopčavanje nije tako lako...
- Emaa!! Dodji!
- Evoo... Šta je bilo?
Pokazala sam joj šlic.
- Ahaa! Jao bože, ahah... Evo ga!
- Hvala!
- Prelepa si... Odlično ti stoji!
- Hvala... - imala sam širok osmeh na licu.
- Hajdee! Ja čekam da te vidim!
- Evo... Ema dodaj mi cipele molim te...
- I cipele! Evo odmah... Izvoli...
- Hvala... Svetlana pripremi se!
Ema mi je otvorila vrata. Izašla sam sa ponosom i osmehom i gazila kao nemam pojma kako se to kaže. Svetlana me je gledala širom otvorenih očiju i ustiju (ok). Ja sam samo slegnula ramenima.
- Prelepa si!
- Hvala... Vi me samo hvalite, a kada ću ja videti vas?!
- Ijao da! Hajdemo!
Kada smo se sve tri spremile, oko 9 smo izašle dole da sačekamo ostale. Ubrzo sam zaboravila ono o čemu sam razmišljala malo pre. O dominiranju, zavođenju... Više se ne osećam ugodno i haljini, medju ovim ljudima. Moram da priznam i kada ugledam Anu i one 4. Ali dobro, to je život i takoo... Polako smo se okupljali i došao je i razredni da nam drži predavanja. Bez glupiranja, penjanje po stolovima, previše dranja, kada se kaže kraj onda je kraj itd. Samo to što je on rekao da je zabranjeno sve što čini jednu žurku. Krenuli smo stepenicama u podrum, ličilo je na podrum. Nas tri smo odmah zauzele stolice da ne bi smo kasnije stojale jer nijedna od nas ne planira da igra. Naravno bile su to Engleske pesme. Ja sam volela engleske pesme, jer ove srpske ubijaju u mozak. Ako ćemo stručnije, ne znaju ni ton da ubodu, naravno pričam o Jali, Bubi i ostalima. Posmatrala sam Strahinju kako skakuće i glupira se. Toliko ne zna da igra i to je tako slatko. Bar imamo sličnosti. I da, još jedna sličnosti je da oboje mrzimo Anu. Ana se kao što sam i očekivala vrtela oko njega i nije mu dala prostora da skakuće. Uvijala se kao zmija oko njega, kao neka odrasla devojka od dvadeset godina. Za razliku od mene, Ema i Svetlana su djuskale, naročito kada je počela naša omijena pesma dark paradajz i ti remiks BRT (samo se zezam malo, ipak teško je da luda osoba poput mene piše nešto normalno).
DJ (snejk) je najavio laganu pesmu za ples. Koliko je meni poznato pesma koju izvodi Lord Huron - The night we met. Lagana i lepa pesma, još kada bi ste imali partnera. Ali, prišao mi je Nemanja.
- Hej Tamara!
- Hej!
- Želiš li da plešemo?!- Drali smo se jer je bilo bučno. Pomislila sam wtf šta ovaj sad hoće od mene.
- Ahahahahha.... Ja ne znam da plešem.
- Šta?!
- Rekoh, ne znam da plešem!
- Nema veze! Ja ću te naučiti, proći će nam pesma.
Uhvatio me je za ruku i odveo na centar te sale. Uhvatio me je za struk i privukao sebi i počeli smo da se klatimo kao sveće. One 5 su me čudno posmatrale i smejale se. Mislila sam da je to zbog toga što ne znam da plešem. I Nemanja me je takodje čudno posmatrao. U početku je delovalo romantično, pomislila sam da ću lepo da se provedem i da sam se nekome svidela. Ali šta se dalje desilo srušilo je sve moje nade. Nemanja je počeo da se upliće i postavio mi je nogu. Našla sam se na podu, kosa mi je prekrila lice. Čula sam smeh i osetila kako me neko podiže i odvodi daleko od mase. Bila sam slomljena.

...