Naša Priča

13.deo

Krenuli smo ka toj diskoteci. Kao što su i rekli nije puno daleko.
Pošto je bilo pola deset, vreme i nije bas bilo prijatno. I ako sam imala svoj duks jeza je prolazila kroz moje telo.
- El ti hladno?
- Ne Ema! Ne drhtim od uzbudjenja. Ako to uopšte ima smisla...
Promrljala sam kroz bradu.

Posmatrala sam Strahinju kako ide sa svojim prijateljima. Imam osećaj da je zaboravio šta se desilo medju nama. Možda me je samo iskoristio. Trudim se da mi se ne prevrne ceo svet zbog dečka.

Nastavnici nam pokazuju na vrata te diskoteke. Prelazimo preko visokog praga i ulazimo u malu prostoriju gde smo odmah krenuli ka stepenicama koje vode dole. Naravno. Ta velika prostorija se delila na dve manje sale ili šta god je to i na deo sa stolovima i stolicama. Nažalost, nismo stigle da sednemo.

Sišli smo dole. Ljudi su već počeli da se rasporedjuju i muzika je krenula. Jovana, Ema, Ceca i na smo otišle do kraja u mrak i navalile se na zid. Glava je već počela da me boli. Zašto mi drugačiji jednostavno ne idemo u diskoteke i te gluposti. Pre bih plela čarape u sobi. Polako počinjem da lupam glavu o zid i da kukam. Znam, ja sam 3. godina srednje i ponašam se kao baba.

Prošlo je nekih sat vremena. Jovana i Svetlana su otišle da nam kupe nešto da pijemo. Prišao nam je jedan dečko. Znam koje, mislim da se zove Nikola.
- Što ne dodjete da igrate?!
- Ne volim da igram! Zapravo ne znam! - Drala sam mu se u facu zbog muzike.
- Ma hajde kao da ostali znaju! Hajde molim te podji sa mnom!

Ovo mi je bilo čudno. Marko je bio kao i svi ostali. Mrzim taj izraz ali on 'bad boy'. Ne želim da se ista stvar desi kao i prošli put. Sem onoga posle toga.

- Ne! Ipak ne bih! Žao mi je! - Samo se nasmešio. Ipak nije se samo nasmešio. Uhvatio me je za ruku i prošao mi je kroz kosu. Pitam se šta svi hoće od mene.
- Pa ajde bre! Nećeš valjda mene da odbiješ.

Svetlana nas je čudno gledala. Jok, kao da je sve ovo normalno.
- Hoćeš li mala?!
- Hoću! Moram samo na kratko do wc-a!

Svetlana je dozvolila svojoj vilici da se spusti do poda. Ja sam joj samo namignula.
Krenula sam do wc-a. Ne nisam ozbiljno mislila da ću da podjem sa njim. Došla sam ovde samo da bih ga se otarasila. Sedeću ovde neko vreme. Da u wc-u.
- Ne mogu da sedim ovde više. Ovde gde se svaka budala ispovracala. Uf fuj! - Rekla sam malo tiše. Uzela sam telefon i poslala Emi poruku "Ema gde je onaj ludakk?!!!_!!'!!'!'?:?".
-Ajde molim te vidi poruku!

Sačekala sam nekih 5 minuta. U međuvremenu sam joj poslala još jednu ali nije odgovorila. Ako je onaj ludak ispred wc-a, vrv je pomislio da sam se zaglavila u wc šolji. Vreme je da izadjem. Pomolila sam se bogu i otvorila vrata. To bre nije ispred! Jes! Ok.

Neko me je potapšao po ramenu.
-Strahinja?! - Samo me je gledao i nasmejao se.
-Tamara! - Namignuo mi je.
- Gde si ti!? Ne javljaš mi se, ne vidjam te, gde si?! Zar je moguće da si samo tako nestao!
- OOOoooOOOoO000hoo! Tamara si dobro dugo si bila unutra?!
To je ofc bio onaj debil.
- Žao mi je stvarno ne umem i ne znam da igram! I imam posla!
Pokazala sam Strahinji da krene za mnom. Ovaj marko kraljevic me je uhvatio za ruku i to me nije iznenadilo.
- Šta hoćeš?!!!?!! Da li ti je Ana rekla da ovo radiš?! Ne bi me čudilo da jeste! Znači molim vas, sve vas, Anine kučiće da me ostavite na miru! (Stvarno ne znam kakav je to izraz)

- Ohohohohohohohoh (deda mraz). Sada smo i kučići!? Slušaj me, ne moraš da mi praviš društvo, ali ovo što si SADA rekla da NIKADA više nisi ponovila! Ja za tebe nisam nikakvo kuče el ti jasno?!
Ja sam samo klimala glavom i pravila neke grimase.
- Ako sam ja kuče šta si ti kada trčiš za ovim koji ništa bolji od mene nije. Ja ne idem u vaše odeljenje a sa Anom se i ne družim!
- Alo smiri se! - Strahinja je krenuo na njega.
- Nemoj Strahinja. Idemo ispred da ja i ti malo porazgovaramo.

Došli smo u onu prvu prostoriju gde se nalaze stepenice za dole.
- O čemu želiš da pričamo?
- Ne znam. Aj šta misliš. Ovako.... Ja više nemam pojma šta ću sa tobom i kako ću. Prvo si sa onom bandom, onda si odjednom mica. Pričaš mi o vezama i onda odeš pobiješ se i nema te. Onda ja tako razmišljam o svemu i čekam da mi ti daš neko objašnjenje, ako ima potrebe a i da nema nema veze... Onda te ja napokon uhvatim ovde i želim da pričamo. Oke ja sam gotova. Kreni!
Primetila sam da me je pažljivo pratio. Mica.
- Slušaj... - uzeo me je za ruke. -Izvini... Jedno veeliko izvini! Ja sam kriv za sve. Žao mi je što ti se nisam obraćao ceo dan -nasmejao se na to i ja sam.
- Uredu je... Samo sam htela da malo razgovaramo. Slobodno kaži ako želiš da me se otkačiš i...
- Ne Tamara! Zašto bih te otkačio. Nama samo treba da se malo sporazumemo i to je sve.
- Zvučiš kao neki vodozemac.
- Hajwjsjsjsjsj Tamara šta pričaš?! - oboje smo se smejali.
- Tamara mi se volimo. Ja te volim. Možda sada zvučim patetično ali... Najiskrenije te volim.
- Nisi patetičan bre. (Nzm šta znači zo ali nema veze)Mogu li da te zagrlim?
- Pobogu dete! Šta me to pitaš?!
Nasmejao se i ja sam ga jako zagrlila. Smejali smo se zajedno. Baš kjut. Ha. Ha.

Uživala sam u njegovom mirisu. Osetila sam kako mi rukom prolazi kroz kosu, prelazi preko mojih ledji, udaljava se i gleda me. Približava mi se ponovo i gleda u moje usne. Nasmejala sam se jer ne bi trebalo to ovde da radimo.
- Strahinja ne.
- Molim? Šta? - I dalje me gleda i nastavlja.
- Šta bi uradio da sada dodje neki nastavnik i vidi nas?
- Tamara... Dramiš.... Puno.. neće ti ništa.

Nije mi dozvolio da kažem, već me je poljubio. Osećala sam kao da sam u raju ili na nekom najlepšem mestu.
Stavio mi je ruku u kosu i... Zazvonioi je telefon!
- Pusti ga sada!
- Ali to je Ema. Možda se brine šta mi je, a možda je onaj debil smara. Mogu li da se javim?
- Tamara zašto me pitaš gluposti? Javi se!

- Hal...
- Tamara gde si!
- Ema dobro sam! Sa Strahinjom sam!
- Tamara brinem se! Mislila sam da te je onaj lik kidnapovao!
- Jao bože! Aj dolazimo! - Prekinula sam joj kao što je i ona meni prekinula onak divan trenutak.

Otišli smo nazad kod njih. Kada smo sišli video nas je razredni. Naravno. Ja kao Tamara se užasno plašim razrednog i puno dramim. Već sam počela da paničim.
- Gde ste vi bili? El joj je opet bilo muka?
- Ne! Pričali smo telefonom. Ovde je jako bučno pa...- Rekao je Strahinja. Razredni je uperio prstom na mene. Htela sam da počnem da plačem.
- Dobro ajde idite dole. I više ne izlazite.
- Uredu nećemo! I.. idemo dole...

- Tamara nisam znao da se toliko plašiš razrednog. - Ja sam samo slegnula ramenima.
Stigli smo do Eme i Cece i zagrlile smo se.
- Šta ste radili vas dvoje?
- Aa ha... Pričali smo. Telefonom. Zvala me je mama i...
- Okej možeš posle sve da mi ispričaš. - Šapnula mi je Ceca na uvo. Ja sam je zgazila i nasmejala se.
- Tamara, Ema, Ceco... Želite li da se glupiramo?
- Da! - Rekla je Ema. Ja sam klimnula glavom.
Skakali smo, imitirali robote itd. Ipak ovo veče i nije bilo toliko loše.

Došao je nastavnik i rekao da je kraj. Svi smo krenuli ka izlazu.
Dok smo išli ka hotelu, neko mi je stavio duks preko ramena. Ofc to je bio Strahinja, ko drugi. Zagrlio me je i tako smo išli.
Ispratio nas je do sobe. Poželeli smo jedno drugom laku noć. Toliko mi je glava bila u oblacima da sam zaboravila da mu vratim duks.
Tek kada sam ušla i izula patike, pogledala sam se u ogledalo i videla da je na meni njegov duks. Skinula sam ga i pomirisala.
- Šta radiš to!!?
- A! Svetlana bre! Vidi! Ispustila sam duks na pod!
-OOpa! - Oglasila se i Ema.
- Šta je? Šta hoćeš?
- Pa Tamara ništa ne pričaš. Mislila sam da smo ti mi drugarice!
- Šta hoćeš da ti kažem Ema?
- Pa... Ti i Strahinja. Snovi se ostvaruju i tako... - Svetlana je rekla i potapšala me po ramenu.
- Jaooo vas dve! Samo malo više pričamo nego ranije i više se družimo.
- I malo se grlite, pozajmljujete dukseve, sami u sobi i tako. I daa, malo se bijete iza hotela itd. Tamara šta kriješ?
- Ema a da sad malo ne preteruješ! Dobro! Oke! Malo pre smo se poljubili ALI to ne znači ništa. Eto!
- El bilo teško?
- Tamara znaš da te čitamo kao knjigu? PA TO JE SUPER! Imaćete dečicu, živećete zajedno itd. Omgg Tamara!
- Ma daj bre Svetlana!

Kada smo posle nekog vremena, završile sa raspravljanjem, legle smo da spavamo. I spavale smo. I takooo.

Evo me napokon. Možda ovaj deo nije previše dug i toliko zanimljiv. Izvinjavam se vama koji čitate, i koji nadam se dugo čekate i nadate se nastavku.
Hvala vam na ovolikoj podršci, meni ovo mnogo znači.
Nadam se da ću na ovom raspustu da imam više vremena za pisanje i da ću da dobijam više ideja, možda čak i za neku novu priču.
Izvinjavam se na greškama.
Pozzz do sledeće nedelje ❤❤🌍