Bilo je vatri nijedna da ogreje
Belih snegova ni jedan da zaveje
Suvom rukom bez vode život mi ode.
Ne mostu ne platiš, platiš na ćupriji
Jer senka sudbine uvek te prati
I da ti nekog istog k'o ti.
Ko mi te je poslao
Neće nazad da te primi
Nekome si suvišan
što baš meni jedini?
Teško mi je voleti te
Teško ti je biti žena,
al' od svega je najteže
za tebe biti rođena.
Bilo je tajni nijedna da ispliva
I slatkog raja, drugi da uživa
Na vetru staklenih krila priča sam bila
Na mostu ne platiš platiš na ćupriji
Jer senka sudbine uvek te prati i da ti
Nekog istog ko ti.....
**************
Da mogu pobjega bih negdje ovaj vikend, ali ne ide. Vladan se od juče ne javlja na telefon i mogla bih ga udaviti, posebno jer me ostavio sa nesposobnjakovićima da rešavam organizaciju prostora za svadbu i meni kakav nikad nismo služili ovdje.
Previše stresao cijeli dan me prati i glava me neopisivo boli. Ono što me još više muči je što sam vidjela Dijanu među svatovima i nikako mi se nije svidio način na koji mi se obratila, komentarišući slabu organizaciju. Ne mogu poreći da griješi, ali ako se niko drugi nije žalio zašto baš ona?
Prevelika je gužva u prostoru i bašta je prepuna, restoran je zatvoren za uobičajene goste i parking prenatrpan. Ja sam uzela kratku pauzu i maknula se iz gužve samo da popijem nešto za ovu glavobolju. Ako ovako nastavila da me boli neću moći izgurati noć do kraja. Još jednom sam okrenula Vladanov broj, ali javila mi se govorna pošta. Iznervirana skroz na guglu pronađem hotel u kome je odsjeo i na zovem. Nemam pojma šta se dešava i nekako mi se čini da mi pred očima promiče nešto veliko.
Javila mi se žena i kad sam joj se prestavila tražeći svog supruga, ona je rekla da on u tom hotelu nije odsjeo nikako u poslednjih godinu dana, a ranije je bio redovan gost. Zahvalila sam joj se i poklopila slušalicu. Hladan znoj me oblio u momentu i niz kičmu mi se spustila jeza dajući mi jasan signal da se dešava nešto loše.
Vladan mi se redovno javljao, vjerovala sam mu i nikad do sad nisam nazvala hotel u kome je boravio. Nikad mi nije dao povoda da posumnjam na bilo šta. Prva pomisao mi je bila da me vara. Ne znam zašto me to ne boli koliko bi trebalo. Zar sad ne bi trebala da plačem i kunem, da razbijem sve oko sebe, da se napijem... Nemam želju ni za čim od toga, samo sam pomislila na Strahinju i shvatila koliko sam se zapravo promjenila. Očvrsnula sam, otupjela na bol ili mi stvarno nije bitno čak i da to radi. Udahnem duboko i naslonim glavu na svoj ruke držeći je na stolu i pokušavajući se sabrati. Šta se događa? Šta mi je promaklo?
Tiho kucanje na vrata me dozove iz mojih rasutih misli, ali se i ne tudim podići glavu. Znam da nije pristojno ali sam iscrpljena i odjednom mi je sve postali ravno do mora. Nikad nisam voljela osjećaj malodušnosti niti ravnodušnosti, ali ne mogu sebi pomoći.
"Uđi, Mario" to je muškarac koji mi ke trebao biti pomoć, ali je više flertovao sa svima, uključujući i mene, a najmanje ulagao napor da ovo uspije. Jedino sam njemu rekla gdje sam i da me ne zove osim ako nije bitno. Očito da je nešto bilo dok je pokušao na vrata, a vrištaću ako bude neki glup razlog.
"Gazdarice, traže vas neki ljudi i prije nego što ih primite ovdje moram vam reći da bih volio ostati sa vama dok su tu" mene neko traži? Ako to budu Strahinja i Vladimir, naljutiću se. Na cijeli ovaj dan oni mi najmanje trebaju sad.
"Ne treba mi nadzor, Mario. Samo ih uvedi" on me gleda zabrinuti i ja obujem cipele koje sam u međuvremenu bacila sa nogu pod radni sto.
"Ako se predomislite, molim vas da me samo dozovete. Biću ispred" koji đavo je njemu? Bude li pijan, otjeraću ga.
