Jack Daniel's

6. DEO

Uzmem čašu viskija sa stola koju mi je Milan ponovo doneo.
Taman da ispijem gutljaj kada čujem muziku na telefonu koji sam izvadila iz torbice i stavila na sto do čaše.
Fon je zasvetleo i krupnim slovima je bilo ispisano 'MAMA❤'.

Spustila sam čašu i javila se.
„Hej.Kako si?"
„Dobro." Glas joj je bio čudan. Kao da je plakala ili da plače.

„Mama?Je l' se nešto desilo? Lekari su ti nešto rekli? Šta je bilo?Plašiš me."
„U redu sam.Sve je u redu, mila."
Nisam joj poverovala.

„Mama, reci šta je bilo.Plakala si, zar ne?"
„Samo...samo mi nedostaješ." Drhtavim glasom kaže.

„I ti meni, doći ću da te posetim uskoro.Znaš da radim skoro svakog dana."
„Znam.Zato ti i ne tražim da dolaziš."

„Doći ću, moram samo pitati gazdu da mi da slobodan dan."
„Nemoj da dobiješ otkaz zbog mene.Radi."
„Neću zbog toga dobiti otkaz, sigurno. Ne bi trebao zbog toga da mi ga da."
Bar ja tako mislim.
„Mila, nismo svi isti.Ima raznih budala.Pazi kome veruješ i na koga se oslanjaš.To sam ti oduvek govorila.Poslušaj me."

„Znaš da te mnogo volim."
„I ja tebe, dušo.Nego, gde si? Čujem neku muziku.Jesi još na poslu?Joj, ja te ometam sigurno.Ajde, prekidam, čućemo se sutra.Ljubim te."

„Nemoj da prekidaš, nisam na pos..."
I prekinula je.

„Šta je bilo?Je l' se nešto loše desilo?" Upita kada spustim telefon na sto.
„Ne.Ja...moram ići.Kasno je."
Kada sam se javila na telefon videla sam da je 00:35 AM.
Totalno sam smetnula sa uma da Nikole nigde nije bilo i da postoji mogućnost da se vratio kući.
Možda me čeka i brine.
Osetim se krivom jer sam se zanela i uživala sa Bogdanom, dok možda Nikola ko zna gde je.
Šta ako mu se nešto desilo?

Ustanem i naguram telefon u torbicu, te je stavim na rame.
„Izvini.Bilo mi je divno sa tobom." Podjem ka izlazu, kada osetim Bogdanovu ruku na svom ručnom zglobu.
„Čekaj!Nisam ti nešto rekao..."
„Šta?"Zbunim se.

Tada mi se približio i...
Njegove usne su dotakle moje.
Htela sam se opirati i pokušala sam u početku.
Zatim sam mu se prepustila.
Nešto me je vuklo njemu i teralo da nastavim sa ljubljenjem.
Njegove pune i meke usne su milovale moje.
Na trenutak sam otvorila oči i videla njegove spuštene kapke što je značilo da uživa kao i ja.
Ponovo sam zatvorila oči i strasnije ga poljubila. Neverovatno je to koliko me ovaj dečko privlači.
Njegovo dzentlmensko ponšanje, stil oblačenja i izgled.
Jesam li se...
Ne usudim se da to u sebi izgovorim.
Da li je moguće da me je osvojio za tako kratko vreme?
Osvojio me on ili njegovo iskustvo koje je govorilo iz njega?

Posle izvesnog vremena odvojili smo se.
„Ja...izvini.Nisam mogao odoleti."

Dvoumila sam se da li da mu kažem da i ja nisam mogla odoleti ili samo da ćutim.
Nasmešila sam se i poljubila ga na blic.
„I ja isto.Vidimo se."

Otvorim vrata i izadjem iz lokala.
U tom momentu uočim taksi, pa podignem ruku i ispružim palac, te se zaustavi.
„Dokle, gospodjice?" Spusti prozor i upita.
„Ulica lipa."
Otvorim vrata te sednem na suvozačevo mesto

***
Nakon dvadesetak minuta vožnje, taksi je stao ispred zgrade u koje stanujem.
Veče je bilo hladno, a ulica pretežno mračna sa po kojim uličnim svetlom.
Platila sam taksisti i otvorila visoka vrata od mahagonije.
Išla sam stepenicama do dvanaestog sprata, jer lift još uvek nije radio.
Kada sam stigla do svog stana, primetila sam da su ulazna vrata otvorena.
To mi je bilo čudno.
Uplašila sam se i kroz glavu mi je prošla misao 'lopov'.
Stisla sam torbicu i nesigurno napravila par sitnih koraka ušavši unutra.
Budući da nisam imala hodnik, našla sam se odmah u dnevnom boravku. Skučenom prostoru spojenim sa kuhinjom.
Na otrcanom trget kauču sa smaknutim prekrivačem, sedeo je Nikola.
Jedan rukav bluze bio mu je povučen do lakta.
Na veni je bilo posledoca od uboda.
Na podu pored njegove noge bila je igla i špric.

Promrlja podignute glave na naslon.
„Dajana..."
Srce mi se steglo čuvši svoje ime očajno izgovoreno.
„Nikola? Zabrinula sam se za tebe.Nije te bilo na poslu, nisi bio ni kući.Šta si to uradio?"
Pridjem i obuhvatim mu lice šakama.

„Trebalo bi da se sakriješ." Kaže bledog lica i krvavih očiju.
„Šta? O čemu to pričaš?Mislila sam da samo pušiš marihuanu.Ti se i bodeš?Jesi li i od toga zavisan?"

„Od marihuane ne možeš postati zavisan, Dajana.Ali od..."

„Od heroina možeš” Zavrsim njegovu recenicu.
Nisam se razumela u heroin, marihuanu, niti u džoint. Samo sam čula za njih i znala nešto malo.
U kafiću mi je priznao da je zavisan, ali mislila sam da je od marihuane. Nije mi ni na pamet padalo da se pored pušenja i bode.
Možda je zbog toga uvek nosio bluze. Zadnjih par meseci sam ga vidjala samo u njima, nikada u majici. Doduše, možda ih je i nosio, ali ne u mom prisustvu.
„Da...Molim te, odlazi odavde..."

„Zašto?Šta buncaš?" Počinje da me plaši njegovo psihičko stanje.
„Oni dolaze...sakrij see!"
Malo je povisio ton, ali jedva je govorio.

„Da ne halucinaraš možda?"
„Sakrij se..." Mumlao je.
Pokuša da me odgurne, ali bezuspešno. Sav je malaksao.

„Zašto?"
„Rekao sam ti...dolaze..."
„Ko dolazi?"
„Neki ljudi koji su jako ljuti i besni. Ne želim da ti naude."

Iza sebe sam čula korake.
Udaranje cipelama o pod prilikom hoda me je uplašio.
Pretpostavka da su u pitanju muški koraci se ispostavila kao tačna, kada su se na vrata pojavila tri visoka nabildovana muškarca u crnom.
Napravila sam korak unazad.

Jedan ćelav momak je uperio pištolj u mene i stavio mi ruku ispod vrata, naslonivši cev na moju slepoočnicu.
„Gale, hvataj ga, imam malu."
Pokušala sam vrištati, ali beznadežno.
Podigao je šaku i pritisnuo mi usne tako da sam samo tiho mumlala.
Imao je ogromnu i snažnu šaku.
Videlo se da redovno posećuje teretanu.

Gale, kako ga je ovaj 'ćelavi' nazvao, je podigao Nikolu na noge dok se ovaj ljuljao jedva stojeći.
„Mislio si da ćemo te pustiti? Malo si se zajebao. U stvari, malo više.Je l' tako Limeni?"
Obrati se ćelavom.

„Dosta priče. Uradi šta trebaš i izlazimo.Mirko, daj džak za ovu pevačicu i stavi joj traku preko usana."
Onaj treći koji je buljio u nas, pridje i stavi mi beli džak preko glave, a predhodno mi zalepi traku sive boje.
Primetim da su na džaku izbušene rupe tako da mogu disati.

Srce mi je tuklo kao ludo.
Bila sam uplašena i izgubljena u vremenu i prostoru.
Osetila sam nešto da mi se obavija oko nogu i zatim da sam u vazduhu, kada mi je onaj Mirko zavezao ruke i noge.
Limeni me je podigao i prebacio na rame.
U meni je odzvanjalo 'Šta žele ovi ljudi od mene i Nikole?'

Predpostavila sam da je sve to zbog heroina i Nikole. Sigurno se uvalio u veliko s*anje.
Imala sam osećaj da se pomeramo i da izlazimo iz stana.
Posle nekoliko Limenovih koraka, čula sam pucanj.
Srce mi je stalo.

Nikola...
Osetim suze da se slivaju niz obraze i utapaju u tkaninu džaka.
Ubili su ga? Ili samk ranili?
Mlatarala sam nogama i rukama koliko su mi kooci oko njih dozvoljavali, ali bezuspešno.
Čovek koji me je upravo kidnapovao je krupan i snažan.
Svako moje protivljenje je doprinelo snažnijem stisku mog tela.

Posle nekoliko minuta našla sam se na nečemu čvrstom poput klupe.
Kada se upalio motor, shvatila sam da sam u vozilu.
Sva dezorijentisana sam vikala i dalje i ako je to bilo uzaludno.
Nisam se čula zbog trake i džaka.
A i da sam mogla normalno vikati, niko me opet ne bi čuo jer sam bila u, očigledno, previše bučnom vozilu.