Jack Daniel's

2. DEO

~Četvrtak - tri dana kasnije~

,,My hands, they're strong
But my knees were far too weak
To stand in your arms
Without falling to your feet..." (Dajanino pevanje)
....
Silazila sam sa bine kada mi je Nikola prišao sa širokim osmehom.
Zagrlio me je i još jednom mi uputio osmeh koji je stvorio rupice na njegovim obrazima.
Gledao me je sa sjajem u očima boje kakaâ. Pored tamnog kruga sa iskrom, crvenilo se pružalo nekadašnjom belinom.
Znala sam. Naduvao se.
Ne. On nije samo moj najbolji drug. S vremena na vreme je i pušač trave.
,,Nikola, dobićeš otkaz ako te uhvate. Ne radi to sebi."
Ozbiljno se brinem za njega. Od prošle nedelje često na posao dolazi naduvan.
Rekao mi je da puši kada je pod stresom i kada je tužan. Trava mu digne raspoloženje na viši nivo. To mi je on lično rekao.

„Malena, opusti se."
'Malena'. Oduvek me je tako zvao. To mu je postala navika.

„Počinješ me plašiti. Šta se dešava sa tobom?"
Upitam i zagledam se u njegove crveno-braon oči.

Pogledom je prelazio preko mojih zelenih očiju, te mi pomerio pramen kose, koji mi je padao preko obraza, u stranu.
„Moram na binu.Pričaćemo kasnije." Namigne mi i uzme gitaru.
Dok se penjao na binu, nasmešio mi se i dodirnuo kažiprstom nos. To je naš pozdrav.
Videvši, uradim isto.

Stajala sam nakratko ukopana u mestu i gledala ga kako svira, a kada je krenuo pevati otišla sam do šanka i naručila sok. Kao i uvek. Sok od narandže za vreme Nikolinog izvodjenja je postalo svakodnevna rutina.
Volim kako njegov glas para mojih ušima.
Zaista dečko ima talenta. Iskreno, bolji je od mene.
Gošće su ozareno pevušile zajedno sa njim Džastin Bibera. Love yourself.

Kada sam uzela čašu i podigla je kako bih ispila gutljaj narandžaste tečnosti čiji me ukus opijao, primetim plavokosu mušku figuru kako prilazi i seda do mene.
Pogledom prelazi preko mene, te naručuje piće.
„Milane, daj mi neki sok." Obrati se Milanu, konobaru.

„Nećete viski, gospodine? Milan ga upita, verovatno znajući mu naviku.

„Ne.Danas postim." Nasmeje se i pogledi nam se susretnu.
Brzo pomerim glavu u stranu, zagledavši se u binu na kojoj je uveliko Nikola svirao i pevao.
„Divno ti stoji ta haljina večeras."

„Molim?"Pogledam ga iznenadjeno.
Tada primetim njegove morsko-plave oči i duge trepavice.

„Jesi gluva? Ova muzika zna da ogluvi čoveka." Ponovo se naceri.

„Aham." Prevrnem očima jer uvidim da po načinu govora i odeće očigledno je neki ufuran tip sa previše samopouzdanja i željan 'vatanja riba. Nije prvi put da neko flertuje sa mnom, i to baš za šankom.

„Lepo pevaš, ali definitivno nisi komunikativna. Ili je to samo večeras?" Ponovo mi dobaci.

„Šta hoćeš?" Skupim obrve i upitam, i ako sam znala šta hoće.

„Broj telefona." Namigne mi.

„Trenutno mogu da ti dam samo broj cipela."
Namignem i ja njemu, napravivši ljutitu facu.
Uzmem svoju čašu i popijem sok na eks.
Pogledam u Milana koji je mrdao obrvama u znak da ućutim. Pred njim nisam imala strah, jer sam znala da ništa ne odaje gazdi i često nas hvali.

Baš kad ustanem, ustane i plavušan, te se okrznemo ramenom.
„Stala si mi na nogu."

„Zbog tebe mi je ispao telefon." Namrštim se, te pogledam u njegovu ruku koja ga je dohvatila.
„Izvoli."

„Hvala." Ironično se nasmejem i odem na binu.

Letimično sam prešla pogledom preko gostiju i uočila isti onaj par plavih očiju kako me gleda.
Skrenem pogled i namestim mikrofon.
Sednem na 'visoku' stolicu i pokretom prstiju odsviram početak jedne divne pesme.
„ Pa, dragi moji, jesam li vam nedostajala? Hm. Sigurna sam da sada u sebi kažete 'Smaraš, počni već jednom'. Haha.Dobro, dosta sam vodila monolog. Sledi još jedna pesma od Adel."