Jack Daniel's

18. DEO

~Jutro~

Promeškoljila sam se u krevetu.
Protegnuvši se, osetim nešto čvrsto pored nogu.
Otvorim oči i ustanem u sedeći položaj.
Uočim mišićavo telo kod mojih nogu u ležećem položaju.
Bogdan.
Izgleda da je zaspao.

Čekaj...on je stvarno ostao ovde jer sam se ja plašila?
Bilo mi ga je žao.
Spavao je otkriven, dok sam ja spavala lepo ušuškana u toploj postelji.
Jeste da ga mrzim i da je prva osoba na spisku ljudi koje bih rado spalila, ja nisam zla i savest mi je čista.
Jednostavno, takva sam.

Ustala sam i požurila da se obučem.
Spavaćica je činila da se osećam nelagodno u njoj.

Nisam mogla iskulirati činjenicu da se Bogdan smrzava, te sam uzela pokrivač i pokrila ga.
Obećala sam sebi da neću biti loš čovek i da ću prema svima biti korektna koliko mogu.

Samo što sam se okrenula i zaputila ka garderoberu, saplela sam se o Bogdanove noge koje su virile ispod pokrivača.
Dodjavola.
Koliko mogu biti trapava?
Uf!
Trudila sam se da budem tiha, ali očigledno nisam uspela.

„Uh...izgleda da sam zaspao."
Okrenula sam se i suočila sa njegovim očima koje su šetale oko mog poprsja i išle na dole.

„Ja moram da se presvučem!"
Uzviknem, te brzo odem u garderober i pronadjem nešto udobno i konzervativno.
Crne adidas trenerke.

Kada sam se konačno sredila, izašla sam.
Bogdana nigde nije bilo, a iz hodnika su dopirali koraci.
Otišao je, hvala Bogu.

...

Bilo je 10:31 AM.

Ležala sam na krevetu i gledala u jednu tačku na plafonu.
Razmišljala sam o svemu što mi se desilo.
U tome me je prekinulo kucanje na vratima i Sonjin ljupki glas.

„Dajana, jeste li...mislim, jesi li gladna?"
Otvorila je vrata i ušla u sobu.

O, naravno da jesam.
Imam utisak da ću moći pojesti ceo krevet koliko sam gladna.

„Jesam."
Ustanem i pridjem joj.

„Onda, sidjimo u trpezariju.Danas ćemo imati naporan dan."

„Naporan dan?" Upitam zbunjeno.

„Da." Uzdahne, te nastavi. „Kako za koga."

„Šta ćemo raditi danas?"

„Pripreme." Okrene se i ponovo otvori vrata.

„Pripreme za šta?"

„Posle tebe, gospodjice." Pokaze rukom da izadjem iz sobe.
Nije mi odgovorila na pitanje, već se ćuteći zaputila ka stepenicama na drugom kraju hodnika.

„Požurite.Morate što pre jesti."

„Ali zašto?"

„Videćeš."

Kada smo došle do stepenica i krenule se spuštati, čula sam razne glasove koji su bivali pomešani i nerazumljivi.
Što smo se više približavale pridzemlju, to je sve bilo bučnije.

Kada smo konačno sišle, uočila sam desetak ljudi kako se šetka po prostranom hodniku koji je činio 50% pridzemlja.
Bila sam iznenadjena i zbunjena.
Otkud oni?

Prešla sam pogledom preko dve devojke koje su u rukama nosile nekoliko belih haljina.
Pogledala sam malo bolje i shvatila da su to zapravo venčanice.
Pa da.
Udajem se.

Jedan punačak čovek sa naočarima i teget šalom nam je prišao.
U jednoj ruci je nosio traku za merenje, a sa drugom nam je mahnuo.

„Eloha, je l' to naša draga udavača?Kako si mi samo lepa...i zgodna."
Uhvatio me je za ruku i pogledao odozgo na dole.
Je l' on to mene upravo nazvao udavačom?

„Ovo je stilista i modni dizajner koga je gospodin Bogdan unajmio." Sonja me pogleda, te mi kaže.

„Ah,ah.Kako sam samo nekulturan.Ja sam Žak, ovaj...zovem se Milorad, ali svi me zovu Žak."
Pruži mi ruku, te se rukujemo.

„Dajana." Predstavim se.

„Dajana? Oh.Poput one Britanske kraljice.Na venčanju ćeš sijati, draga.Veruj mi.Kad te ja sredim, to ima sve da puca."
Nasmeši se.

„Verujem."
Promrljam, dok se u sebi molim Bogu da me spasi od ovih muka.

Ne želim da se udam za Bogdana.
Ne želim!
Ali...moram.

„Ona mora sada da jede, pa ćemo doći da isproba haljine."
Sonja se obrati  Žaku, te se okrene ka meni. „Ajde."
Podje ka trpezariji koja se nalazila na kraju hodnika, preko puta dnevne sobe.

„To su te prireme na koje si mislila.Za venčanje?"

„Da."
Klimne glavom, te otvori vrata kada se nadjemo ispred prostorije gde bi trebalo da jedem. „Spremila sam ti doručak.Izvoli."

Na dugom porodičnom stolu su se nalazila raznovrsna jela.
Videvši trpezu setila sam se onog dana kada me je Bogdan kidnapovao.
Naježila sam se.

„Nisi trebala da se mučiš.Hvala ti."
Sednem u čelo, gde mi je Sonja pokazala rukom da sednem.

„Taman posla, za to sam plaćena."
Nasmeši se te ode do kuhinje i donese kafu.
„Može šoljica kafe?"

Klimnem glavom u znak da sipa.

„Bogdan neće jesti?" Upitam radoznalo.

Zanimalo me je da li će jesti sa mnom ili ne, jer je na stolu bio tanjir samo za jednu osobu.

„Ne.On ima neke obaveze da izvrši.Doći će kasnije da isproba odelo koje je gospodin Žak doneo za njega."

„Dobro."
Uzmem parče piletine, jedno od nekolicine jela koje je Sonja spremila, te ga stavim u tanjir.

Pojela sam jedan zalogaj i bilo mi je krivo što nisam ništa više mogla okusiti.
A toliko hrane je spremila da bi mogla nahraniti čitavu vojsku.

Odjednom, videvši one haljine i čuvši da su pripreme za venčanje u toku, izgubila sam apetit.
Nešto me je steglo u grudima i nisam mogla jesti.

„Zašto ne jedeš, Dajana?"

„Ne mogu, nemam apetit."

„Kako?Rekla si da si gladna." Zbuni se.

„Više nisam."

„A, ne, ne.Moraš jesti.Ne puštam te odavde dok ne pojedeš to iz tanjira i neku salatu.Prijaće ti."
Prekrsti ruke te ode do vrata i obrne ključ koji se nalazio u bravi.

„Ozbiljno?Moram pojesti ovo da bi me pustila?"
Onda ću rado samo sedeti ako ću tako moći odložiti pripreme.

„Ajde, pojedi, molim te.Nemoj to namerno raditi, posle ću ja imati problema."

„Dobro, poješću."

Koliko god sam mrzela Bogdana, nisam mogla i Sonju.
Znam da je ona žena koja zna u kakvoj sam situaciji i podržava Bogdana, ali ona je dobra i ne bi mi naudila.
Jednostavno, ovo je njen posao i živi od toga već punih šest godina.

Juče mi je ispričala da živi sa mužem koji je zapošljen ovde kod Bogdana kao batler. Imaju dvoje dece koji žive kod bake i deke.Šalju im novac i vidjaju ih svakog vikenda jer jedino tada imaju slobodno.
Nisam želela da zbog mene izgubi posao, jer ga je danas teško naći, a njoj je prekopotreban.
Poznat mi je taj osećaj kada ti je novac potreban.
Saosećala sam se sa njom.
Zbog toga sam je poslušala.