Jack Daniel's

33. DEO

Ubrzo nakon što sam legla i pokrila se plišanim bebe roze ćebetom, ušao je Bogdan i to bez kucanja. To mi nije ličilo na njega. On uvek kuca i njegovo ponašanje je krajnje džentlmenski. Zbog toga i žalim donekle, jer me ja baš to i privuklo kod njega.

Trudila sam se disati normalno, ali adrenalin se povećao kada je izgovorio moje ime. Oči su mi zatvorene, ali mogu zamisliti njegove plave oči kako me posmatraju.

Osetila sam dah na svom obrazu, što je nateralo jezu da prodje mojim telom i usput digne dlačice.
Znala sam da je sigurno video to, ali odlučim da iskuliram i nastavim sa glumom.
Trenutno spavam i ne znam da je pored mene.

Taj njegov gest mi je dao znak da je najverovatnije naseo na moje glumačke veštine, koje priznajem, nisu baš najbolje.

„Laku noć." Prošaputao mi je na uvo i ponovo osetim trnce kako mi prolaze telom i spustaju se nadole.

Odahnem kada čujem zatvaranje vrata.
Ustanem i nasmešim se mojoj glumi.
Izgleda Bogdane da te ipak mogu prevariti. Naravno, ne na način na koji je on mene.
Je l' se uopšte računa 'spavanje' i to ne naivno već 'ono' sa nekom devojkom dok si u braku sa osobom koju si prinudio da se uda za tebe?
Nisam sigurna da to spada u prevaru, jer nismo u ljubavi, ali znam da bi svako ko ne zna našu situaciju to pomislio.

....

Sledećeg dana Bogdana sam odlučila da ne ignorišem.
Praviću se fina i razumna žena koja ne mari za 'zimske' avanture svoga muža.
Kada sam ga ugledala za stolom u trpezariji na doručku, čak sam mu se i prva obratila.

„Dobro jutro, Bogdane." Nabacim lažni osmeh.

„Dobro jutro." Primetim da se iznenadio.

„Šta to tako divno miriše?" Bacim pogled na Sonju koja je sipala neku supu, pretpostavljam pileću, u Bogdanov tanjir kao da je on malo dete pa mu je potrebna pomoć.

„Pileća supa." Sonja potvrdi moju pretpostavku, poslavši mi upitan pogled. Znala sam da sam i nju iznenadila, jer sam juče imala 'blagi' napad panike, a sada se smešim kao da se ništa nije desilo.

„Sipi i meni." Valjda je u redu i ja da ponovo budem poput malog deteta.

„Želite li još?" Upita Bogdana koji joj na to odmahne glavom.

„Hteo sam juče da razgovaramo, ali si spavala." Odjednom kaže Bogdan kada Sonja počne da mi sipa supu u tanjir.

„O čemu?" Pretvaram se da ne znam.

„O novinama." Kaže kao da se boji moje reakcije. I trebaš da se bojiš! -viknem u sebi, ali ostanem dosledna ulozi dame koju trenutno glumim.

„A to, ne brini. Negiraću ako me novinari pitaju o tome." Kažem, i ako znam da nije na to mislio.

„Hteo sam da ti objasnim."

„Ne moraš ništa da mi objašnjavaš, to je tvoja stvar. Ako smo u braku, nismo u zatvoru, možemo sebi dozvoliti neke stvari." Nasmešim se i ugledam Bogdanov ozbiljan pogled.

„Šta to treba da znači?" Skupi obrve.
On izgleda privlačno čak i kada je ozbiljan. - zaključim.

„Ićiću da se vidim sa bivšim iz srednje, ostali smo prijatelji." Krenem da ga provociram. Njegove reakcije su mi interesantne, a i osvetiću mu se za njegove laži. Naravno, nisam ostala sa bivšim u prijateljskom odnosu. Zapravo, nisam se ni čula ni videla sa njim još od raskida. I to je bilo još u drugoj godini srednje. Sigurno sam poslednja osoba na koju bi on pomislio, a tek želeo da se vidi sa njom.
Ali Bogdan to ne zna i neće saznati, nadam se.

„Molim?" Zagrcne se supom koju je kusao u tom trenutku kada sam mu rekla.

„Videcu se sa bivšim iz srednje, a sada već drugom." Ponovim.

„Čuo sam i prvi put." Ljuto kaže. Njegova faca se iz iznenadjenosti pretvorila u besan pogled.

„Mislila sam da nisi." Nevino kažem, a zapravo sam daleko od nevinosti, radim sve sa namerom.

„Ne možeš se videti sa njim." Odgovori i prekrsti ruke.

„Otkud ti to da sam te pitala za dozvolu?" Ustanem i zaputim se ka dnevnoj, usput uzimajući telefon iz dzepa i navodno "pozvavši" bivšeg.

„Vidimo se za sat vremena. Naše staro mesto. Nedostajao si i ti meni. Da, da, znam." Znala sam da će me Bogdan pratiti i čuti sve što govorim.

To mi je i dokazao vikajući za mnom.
„Ako odeš, nećeš mu ti biti jedino što mu nedostaje!"

Nasmejem se njegovom sarkazmu.
Sarkastičan je, je l da? Ne bi stvarno uradio nekome nešto. A?

„Idem da se spremam. Ne volim da kasnim. Tu smo isti." Ipak se vratim u hodnik i krenem ka stepenicama koje vode do naših soba.

„Dajana! Ne zajebavaj se sa mojim živcima!!" Vikne i potrči za mnom.

Nisam stigla ni do vrata kada sam osetila njegovo krupno snažno telo kako se nadvilo nad mojim sitnim telom krhkim poput stakla.
U sekundi nas povuče napred ka vratima i pribije me uz njih.
Njegov dah je dodirivao moje usne. Delilo nas je tako malo, a naše 'duše' su tako udaljene jedna od druge.

„Ne izazivaj me. Pozovi ga i reci mu da si se predomislila." Kaže, ne prestajući gledati u moje usne, dok sam ga ja gledala u oči, a u sebi se pitala odakle mi hrabrosti za sve ovo.

„Mislila sam da mogu imati prijatelje."

„Kako možeš biti prijatelj sa nekim koga si volela?" Približi usne mojima, tako da nas samo milimetar deli. Samo taj jedan trenutak do spajanja njegovih sočnih usana i mojih, ne tako primamnjivih kao njegove što su.

„Ko kaže da sam ga volela?" Nikada nisam volela. To je bila dečija glupost, ne prava veza.

„Svejedno. Ne želim da se vidiš sa njim." Prosikta.

„Udala sam se za tebe, ali nisam statua. Trebam imati nekog da mogu sa njim da popričam." To je i bilo tačno.

„Ne treba ti on." Kaže ozbiljnog glasa.

„A ko mi treba?" Namerno ga 'bocnem'.

„Ja." Poljubi me.

U šoku nisam znala kako da
odreagujem. Samo je stavio usne na moje i to jako kratko, da želja da poljubac produžim i "produbim" nije mogla ni doći na razmatranje.

Okrenem glavu u stranu.
Ne može samo tako da me poljubi, makar i ništa posebno!
Tim usnama je ljubio drugu.
Dodje mi da povratim setivši se razloga svega ovoga što mu radim.

„Nemoj to više da radiš." Kažem mu nateravši sebe da ga pogledam u oči.

„Ti si moja žena i imam sva prava da te ljubim. I to pritom nije bio nikakav poljubac." Odvoji se od mene.

„Prava treba prvo da se zasluže." Odgovorim mu otvorivši vrata.
Ne stigne da mi dobaci kada mu zatvorim vrata ispred nosa.