Jack Daniel's

28. DEO

~Dva sata kasnije~

Sedela sam na krevetu i dosađivala se, dok je Bogdan vodio razgovore preko telefona na terasi.
Meni je zabranio da budem na terasama i da uopšte izlazim iz sobe.
Minuti su mi sporo prolazili dok sam čekala.
Uzela sam telefon i videla da nema propuštenih poziva.
To me je iznenadilo, jer me svake večeri zove.
Mada, bolje što nije jer sam u romingu.
Ali opet...

Pogledala sam u pravcu gde je stajao Bogdan i primetila da ide ka meni.
Stavio je telefon u džep i iz drugog izvadio crnu maramu.

„Dodji, vodim te na jedno mesto." Kaže mi.

Ustanem sa kreveta, te mu pridjem.
„Gde?" Upitam svesna toga da mi neće reći.

„Okreni se."
Podigne maramu i kada se okrenem stavi mi je preko očiju. „Sad prati moja uputstva."

Klimnem glavom čuvši to.
Osetim da je stao iza mene, kada mi obgrli struk.
Nisam se protivila jer sam znala da me neće povrediti već odvesti na to mesto gde bi trebalo da me odvede.

„Hodaj pravo."
Kaže, te napravim nekoliko koraka kada opet peogovori. „Uspori, imaš tu jedan stepenik."
Opipam ga nogom, te je spustim na njega.
„Odlicno." Prokomentariše.

Kada smo sišli, osetila sam pesak medju prstima jer sam hodala bosa.
Okrenuo me je na desnu stranu i nežno šapnuo.
„Hodaj samo pravo, reći ću ti kad da staneš."

Ubrzo zatim nastavila sam hodati.
Imala sam utisak da smo hodali nekoliko metara kada mi je rekao. „Stigli smo."

Dodirnuo mi je obraze prilikom skidanja marame.
Kada sam konačno mogla videti, bilo smo nekoliko metara udaljeni od apartmana i samo metar od vode.
Ispred nas se nalazio sto sa beli stolnjakom i dve stolice.
Na njemu dva tanjira sa meno nepoznatom hranom i dve čaše vina, kao i flaša istog.

Oko stola su bole razbacane latice crvene ruže.
Sveća na stolu je uveliko gorela kao i mirišljave sveće što su bile pomešane sa laticama u pesku takodje oko stola.
Dok je sunce zalazilo, blagi topli vetar je s vremena na vreme duvao, ali ništa strašno.
Bila sam očarana prizorom koji me je podsetio na onu noć kada sam bila oteta.
I tada mi je priredio slično, samo što je bilo na terasi i u šumi.
Pogledala sam ga zbunjeno.

„Večeras bi trebalo da nam je prva bračna noć.Siguran sam da je ne želiš, pa sam organizovao ovo.Prva bračna večera.Prijaće stomaku, utoliće glad.Kažu da ljubav dolazi preko stomaka, pa..." Ne završi, samo se nasmeje, a ja
vratim pogled na sto i sve ono sto je pripremio.

„Izvolite, gospodjo Stefanović."
Pomeri stolicu unatrag kako bih sela.

Kada sednem, ode do druge strane stola i sedne naspram mene.
„Hmm.Nešto nam fali."

Pogleda na sto, te uzme crni maleni zvučnik koji se nalazio pored njegovog tanjira.
Uključi ga i uzme svoju tarabu (telefon) i pusti muziku.
Skontala sam da je to zapravo bežični zvučnik i da pusta muziku preko blututa na telefonu.
Ubrzo nakon što je pritisnuo prstom preko ekrana svog ajfona, iz zvučnika se začula divna melodija.
Opuštajuća muzika bez teksta. Samo zvuk violine.
Zadivljujuće.- kroz misli mi se provuče ta reč.
Primetila sam da je Bogdan romantičan tip.

„Prijatno.Posluži se slobodno." Pokaže rukom na hranu.

Negodujem glavom, te kažem.
„Ne mogu.Nisam gladna."

„Ne valja vino da se pije na prazan stomak."
Kaže dok seče parče mesa iz svog tanjira.

„Jeli smo pre dva sata.Sita sam."

„Dobro.Onda možeš odmah preći na vino."
Namigne mi.

Zaista sam žudela za ukusom vina budući da ga dugo nisam pila.
Uzela sam čašu sa stola i i ispila gutljaj.
Osetila sam kako mi tamna tečnost golica grlo i spušta se niz istog.

„Je l' dobro? Staro je deset godina, tako barem kaže jedan Maldivljanin koji mi ga je prodao."

„Jako je." Zaključim.

„Onda izgleda da me nije slagao."

Ispijem još jedan gutljaj.
Nisam se toliko dobro razumela u vina.
Ovo je bilo sladunjastog ukusa, ne preterano slatkog, ali ni toliko gorkog.

„Živeli."
Kaže dok prinosi svoju čašu uz moju kako bi se kucnuli.
Nakon toga, odjednom se ugasi muzika i nju zameni zvuk telefona prilikom poziva.
„Neko me zove.Sačekaj trenutak."

Uzme telefon i ustane.
Udalji se malo od mesta na kom smo bili kako bi pričao.
Bio mi je okrenut ledjima neko vreme te se okrenuo ka meni i pogledao me prebledele face.
Uputio mi je čudan, prilično jeziv pogled.
Nešto me je preseklo.
Držao je telefon u ruci dok mu je ona padala.
Gledao me je i prilazio.

Ustala sam i upitala.
„Šta je bilo?"

Cutao je i gledao me je netremice direktno u oči.
Sunce je bilo pri kraju zalasku.
Topli vetar je 'dunuo' i ugasio sveću na stolu.
Bogdanova košulja, otkopčana do pola tako da se naziru grudni mišići i pritom dobro uklopljena uz bež bermude, talasala se na blagom povetarcu.

„Plašiš me Bogdane."
Gledala sam u 'statuu' naspram mene.

Nije odgovarao neko vreme.
Primetila sam da je progutao knedlu.
Zaobišao je sto i bivao jedan korak udaljen od mene.

„Jako mi je teško što ovo moram da ti kažem."
Spusti pogled te ga vrati na moje oči.

„Šta to?"
Uplašeno upitam.

„Javili su mi iz bolnice..."
Zastao je.

Osetila sam da mi srce počinje lupati kao ludo.
„Mama...Bogdane, je l' joj je mnogo loše? Da joj nije pozlilo?"
Stegla sam ga za rame kako bi mi što pre rekao.
„Govori!" Viknula sam.

„Ona je preminula."

Tom rečenicom kao da je zaustavio vreme.
Ukočila sam se i nemo ga gledala.
Kao što je on mene malopre.
Osetila sam suze kako klize niz moje obraze.
Zatim sve je postalo crno.