Jack Daniel's

19. DEO

~14:45 PM~

Žak mi je izmerio obim struka i uveliko se raspravljao sa svojim pomočnicama, plavušama, koje su mu govorile da mi venčanica, koju on namerava da obučem, neće stajati.

„Devojke, ko je ovde stilista, ja ili vi?Njoj će ova haljina prelepo stajati.Šta ti misliš, Dajana?Hoće li?"

Samo sam želela što pre da odem u svoju sobu i završim sa isprobavanjem haljina.
Ovo je bila jedanaesta po redu koju sam trebala probati.

„Da, mislim da će mi stajati."
Kažem da bih ga što pre skinula s vrata.

„Jao, devojko.Pa ti si za svaku rekla da će ti stajati.Imaš li ti ukusa?Bože, mili.Sa kakvim neprofesionalcima ja radim.Od vas ću dobiti bore.Osedeću ovako mlad, a tek mi je četrdeset šesta.Pu,pu,pu." Prekrsti se, te se obrati svojim pomoćnicima.
„Devojke, donesite tu haljinu.Neka je proba.Siguran sam da će joj ova stajati.100%."
Pucne prstima u znak da odu po nju.

Posle nekoliko minuta donele su ogromnu kesu sa ofingerom, skinule je i iz nje izvadile čipkastu venčanicu sa cvetnim dezenom, otvorenim ledjima.
Boja haljine je vukla više na bež nego na belo, ali mi se svidela.
Mada, bilo mi je svejedno koju ću.
I onako je to samo venčanje na koje sam primorana i koje ću pokušavati zaboraviti.

„Bože, kako je savršena, prosto da poželiš da je ne dodirneš da se ne bi oštetila.Ajde, obuci to moje malo čedo."
Stavi jednu ruku preko očiju, dok pokaza drugom na haljinu.
Izgovorio je to nežnim glasom kao da plače.

Ubrzo je sklonio ruku i povisio ton.
„Devojke, šta čekate?Dajte joj tu venčanicu da proba! I kornjače su brže od vas!...Ah, kakvo poredjenje."
Nasmeje se sam sebi, dok su svi ostali bili ozbiljni.

Ostatak skupine je stajao i gledao nas.
Tu su bili frizeri i šminkeri.
Trebalo je da isprobam i frizuru i šminku.
Naravno, ukoliko ne stignem, doći će opet sutra.

Uzevši venčanicu otišla sam do kabine koju su postavili u prostrani hodnik gde sam isprobavala haljine.
Navukla sam zelenu tkaninu na ulaz, te skinula venčanicu koju sam nosila i obukla onu koju su mi devojke dale.

Bila je laganog materijala, te sam je lako obukla.
Pripijala mi se uz telo i dovodila moje obline do izaražaja.

Izašla sam iz kabine i čula očaranost u Žakovom glasu.
Svi su zapreprašćeno gledali u mene.

„Devojko ti si nestvarna!!! I kao i uvek, bio sam u pravu, ta haljina ti odlično stoji.Božeee. Izgubio sam dah kada sam te video."
Nasmeje se i stavi ruku preko usana.

Pogledala sam u Sonju koja je piljila u mene, držeći ruku na obraz, te rekla. „Prelepo ti stoji.Mislim da bi tu trebalo da uzmeš."

Klimnula sam glavom, a Žak mi je prišao i odveo me do ogledala koje je bilo navaljeno na stolici.

„Pogledaj koliko sada blistaš, a tek kako ćeš kada te budemo našminkali i napravili frizuru."

Gledala sam sebe u ogledalu i jedva se prepoznala.
Je li to ona devojka koja je živela sama u stanu sa mamom?
Je li to ona devojka koja je pevala u Jack Daniel's-u ?
Je li to ona devojka kojoj je najbolji drug ubijen zahvaljujući budućem suprugu koga ne poznaje i prezire?

Gledajući se u venčanici, emocije su isplivale na površinu.
Nisam mogla više praviti se jaka.
Suze su se jedna za drugom spuštale, klizile po obrazu i vlažile moj vrat.
Odjednom me je nešto preseklo.
Sve se nakupilo u meni i puklo, poput atomske bombe u Hirošimi.

Potrčala sam željna samoće, željna bega od gužve i ovih priprema za venčanje koje ne želim.
Trčala sam stepenicama.

Iza sebe sam čula Sonju kako viče. ,,Dajana, čekaj!Šta je bilo?"

Žak je takodje vikao, ali ne zato što se brinuo za mene već zbog haljine koju sam nosila.
„Jao, teško meni.Ta venčanica košta brdo para.Pocepaće moju bebu.Uništiće je!!!Devojke, trčite za njom!"
Naredio je pomoćnicama koje su krenule za mnom.

Čula sam njihove korake kada sam bila na poslednjem stepeniku.
Popela sam se na sprat i otrčala na kraj hodnika.

Zastala sam na vratima svoje sobe i otvorila ih.
Ušla sam, zaključala se i stajala naslonjena na vrata.

Ne mogu da verujem da Nikole više nema.
Da se uskoro udajem za njegovog ubicu.
Da mi se život promenio iz korena.
Osećam se kao natopljena krpa koju je neko odlučio iscediti.

Suze su se slivale, a emocije isplivavale na površinu.
Kroz jecaj sam prošaputala, dok sam klizila niz vrata.
„Oprosti mi, Nikola.Moram ovo uraditi."

Čula sam tupe udarce na vrata i glasove devojaka koje su mi govorile da otvorim.
Nisam ih poslušala.
Sedela sam sklupčana na podu sa suzama u očima i tugom u srcu.