Kuća na brdu

Poglavlje 6. Šaputanje

Polako je dolazila večer i snijeg je opet postajao sve jači i jači, a moj otac i Edgar se još nisu vratili kući. Počinjem se brinuti. U trenutku kada moje misli odlutaju do svakakvih događaja koji su im se mogli dogoditi čuje se otvaranje vrata. Hvala Bogu. Izlazim iz sobe i trčim prema ocu koji je u debelom kaputu, a pahuljice snijega tope mu se na ramenima dok on otresa taj isti snijeg s kaputa. Iz ruke ispušta veliku platnenu vreću iz koje dolazi nepodnošljiv smrad i širi ruke prema meni. Ja mu trčim u zagrljaj, a on mi ga ponosno uzvraća. -Oče, zabrinula sam se.- govorim mu sa očitom brigom u glasu. -Kćeri, pa što ti je, živ sam i zdrav, evo me!- uzvikuje veselo otac, a onda pokazuje rukom prema Edgaru i našali se -A evo i za njega sam se pobrinuo!- U tom trenutku Edgar me pogleda nimalo sretno već pomalo zastrašujuće. -Gledajte!- uzvikuje moj otac dok moja majka i William stižu u prostoriju. -Ulovili smo jednu srnu!- nakon tih riječi platnena vreća pada na pod, a u rukama mog oca nalazi se mala, mrtva srna. Ja odmah otrčim u dnevni boravak jer mi se smučilo, ali ništa novo. -Ma ona je uvijek takva, ne brini se.- čujem majku iz hodnika kako govori, pretpostavljam Edgaru, a iako ga ne vidim imam osjećaj da ima zbunjen izraz na licu.

Pričekala sam u dnevnom boravku da se oni potpuno riješe srne i razgovora o njoj iako znam da ću ju uskoro gledati na našem kuhinjskom stolu.

Izlazila sam iz svoje sobe da dođem u kuninju u namjeri da pomognem mami s večerom, no stol je već bio postavljen. -Majko, smijem li te nešto pitati?- pitam je dok joj prilazim u kuninji. -Imam li izbora?- nasmiješeno će mi majka i tada odlučim ispucati svoje veliko pitanje. -Majko, do kada ćemo mi ovako, mislim do kada ćemo objedovati s obitelji Sharps kada i oni imaju svoju kuhinju gore? -Nadala sam se da ćeš me to pitati, ali imam dobre vijesti; ovo je zadnji put.- nasmiješeno će mi majka. -Znaš, gospođa Sharps, mislim Eleanor je rekla da će odsada ona kuhati za njih, a ponudila je da i mi nekada dođemo kod nje na objed i isprobamo jela njene kuhinje.- govori mi mama, a ja njoj ne toliko zadivljeno kimam, ali skrivam to.

Sjeli smo svi za stol i krenuli smo u nekoj čudnoj tišini objedovati. Očito nije bilo tema kojima bi započeli razgovor, a nitko nije bio dovoljno hrabar da razbije led ili možda je. -Rosie, reci mi koliko ono ti imaš godina?- upita me Eleanor. -Imam osamnaest godina.- nasmiješeno joj odgovaram. -O, pa to je krasno, moj sin Edgar ima 23 godine i taman je završio fakultet.- govori mi ona kao niotkuda. Baš kada sam ja mislila da će me gospođa Eleanor još nešto pitati opet nastane ona poznata, neugodna tišina. Čuje se samo udaranje pladnja o stol.

Nakon večere obitelj Sharps se tiho i mirno pokupi i krenu se penjati uz stepenice. U tom trenutku kada su moja majka, otac i William otišli u kuhinju, obitelj Sharps je još uvijek bila na početku stepenica, a Edgar se u jednom trenutku nagnuo preko ograde do mene i tiho mi šapnuo -Dođi gore.- nisam ništa stigla reći na to, on je već bio na vrhu stepenica i nestao je gore. Nisam luda, normalno da neću to uraditi, ali osjećam neku znatiželju u sebi, no utišam je. Odem u sobu i odlučim ići spavati, jako sam umorna, ne znam zašto. Legla sam u krevet i dugo sam razmišljala o Edgarovim riječima. Što on želi? Želi li me iskoristiti? Ma ne, nemoguće, nije valjda toliko zloban? Čudan je i tajanstven, ali nije valjda toliko zloban? Ne znam, u tim mislima sam nekako i zaspala.

Ujutro me bude tople zrake sunca, vrijeme je jako lijepo čak je i toplo, dobro toplo koliko može biti. Izgleda kao da je snijega dosta manje, možda se otopio. Silazim bosim nogama na ovaj stari, iscrtani tepih. Crven je i žut, na njemu se nalaze razne šare koje su isprepletene i komplicirane, baš kao i moj život trenutno. Ustajem se iz kreveta i vidim da ispod vrata stoji mali papirić. U ruke ga ne uzimam ja već moja znatiželja. Kada mi se papirić nađe u rukama otvorim ga i na njemu piše kratka porukica koja glasi:

Nisi došla sinoć, požalit ćeš.

Stegne mi se u grlu, usta su mi suha i strah me obuzeo. To je Edgar, znam da je on. Zgužvam papirić i bacim ga nemarno na pod. Odlučim ga ignorirati. Možda je ovo njegov način da me prestraši, neće mi ništa napraviti, nadam se, ali ovo je možda njegov bolesni način da zadobije moje poštovanje. Želi da ga se bojim. Idiot. Meni nitko neće zapovijedati. Izlazim iz sobe tihim koracima i idem prema kuhinji. Počinjem shvaćati da stol nije postavljen i da je sve tiho.

Pogledam na sat i vidim da je tek 6 sati. Pa probudila sam se prije svih. Sama u sebi pljesnem rukama i tiho se smijem u bradu. Želim postaviti stol i iznenaditi majku. Tada shvatim da ja nisam jedina koja je budna. Krenem prema vratima od kuhinje i stanem iza njih da mi samo glava proviruje kada čujem šaputanje na gornjem katu. Gospodin Henry Sharps i njegova sestra Lady Cassandra Sharps stoje na onom balkonu jedno do drugoga, a lica su im približena. ,,Ona je smetnja, moramo je se riješiti'' čujem da to govori Lady Sharps. ,,Da, ali...'' govori Henry. ,,Nema ali, učinit ćemo to" prekida ga njegova mrzovoljna sestra. -Aaaah pćiu!- krasno, odmaknem se odmah iza zida, nisam htjela kihnuti. -Što, netko je tamo!?- upita tiho, ali bijesno Lady Sharps. -Draga, to si ti zar ne?- glasno me upita Lady Sharps. Ne odgovaram. -Malena nemoj se plašiti, izađi, to smo samo mi, nećemo ti ništa Rosie!- opet odjekuje njezin glas. Nemam izbora, izađem. Ona počinje silaziti niz stepenice i dolazi do mene. Danas ima crnu dugu haljinu na sebi i začudo nije baršunasta nego svilena, ali isto je veoma pripijena. Kosa joj je opet u niskoj pundži. Pogladi me po obrazu, primijetila sam da mi to stalno radi kad nasamo razgovara s mnom. -Koliko si čula?- upita me tiho, ali oprezno. -Nažalost ništa.- kratko joj odgovorim. Ona pomiče ruku s moga obraza, nasmiješi mi se, a onda se u trenutku uozbilji.
-Lažeš.- ovaj put me prekori i pogleda veoma zastrašujuće. -Ne lažem, kunem se.- odgovaram joj uplašeno. -Dobro, znam da si čula nešto, ali valjda sam te sada dovoljno uplašila da ne kažeš nikome, a ako nisam i ako kažeš nekome- pogladi me opet po obrazu -ne želim ti reći što će ti se dogoditi.- završi svoju rečenicu i počne se penjati uz stepenice dok je gospodin Henry čeka gore. Oboje odlaze, a ona me zadnji put pogleda i opet mi uputi onaj zlobni smiješak.

Naslanjam se leđima na zid u kuhinji i duboko udahnem i izdahnem. Još uvijek sam jako uplašena, ali to me ne zaustavlja u postavljanju pitanja samoj sebi: O kome su govorili? Koga se trebaju riješiti? Govorili su o ženskoj osobi, to sam pohvatala.