Kuća na brdu

Poglavlje 16. Zajedništvo

Jutro traje dugo. Rasteže se, a ja nemam nikakvu zanimaciju za raditi. Čim smo se pozdravili s gospođom Eleanor, Edgar, Lady Sharps i Henry povukli su se u svoje odaje na gornjem katu. William se vratio spavati iz nepoznatih razloga, a majka i otac povukli su se kao miševi u svoju rupu kada ih netko ulovi i time izbjegavajući bilo kakav neugodan razgovor sa mnom. Svi smo ipak svjesni da ništa nije u redu, a to što majka i otac samo zabušavaju i izbjegavaju probleme i razgovor sa mnom ne ide im u prilog.

Ne mogu više izdržati; odlazim do vrata njihove sobe, stojim ispred njih par sekundi teško dišući kao da ću ući u prostoriju punu nepoznatih ljudi s kojima se moram rukovati i upoznavati, a ne u sobu rođene majke i oca. Čujem razgovor u sobi, ali više ništa me ne zanima i za više ništa ne marim. Pokucam tri puta i nakon toga majka otvara vrata, ali previše oprezno, možda je očekivala nekoga od obitelji Sharps. Tiho me pozdravlja, posramljeno, zaboravila je da se mora i sa mnom suočiti. Ulazim u sobu i odmah hodam brzo, ali ne prebrzo, dignute glave, ali ne previše dignute. Želim da me shvate ozbiljno zato jer znam kako na mene inače gledaju.

-Mislim da mi možete odmah reći što se događa, ne moramo imati nikakav uvod u teatralnu predstavu.- iznenadim samu sebe svojim riječima. -U pravu si. Ne moramo.- ustane se otac s kreveta i mirno mi priđe te me potapša po ramenu. -Čula si i sama zbog čega se svađamo.- nastavlja. -Jesam, ali vjerujem da tu ima još nečega sporednog.- opet nastavljam odlučno, ali duša mi se lomi. -Ali nema.- kratko odgovori majka. -Lažete li?- pogledam ih sada tužno, gotovo moleći. -Ne.- odgovore oboje u isto vrijeme. -Ne lažemo te, tebe nemamo potrebu lagati.- sada mi majka priđe i stavi mi i ona ruku na rame. -Znam da se tebi to sada čini kao velika stvar zato jer se mi nikada nismo svađali, ali vjeruj mi, to je normalno, mi smo iskusniji i potvrdit ćemo ti to. Sve što se čini savršeno, nikada nije.- nastavlja majka. -Vjerojatno ne mogu učiniti ni reći ništa što će te navesti da se ne zamaraš time. Znam te. Ali molim te, nemoj da ti ovo bude teret. Ako želiš biti dobra kćer poslušat ćeš me, i nećeš si činiti teret od ovoga.- pogleda me očima u kojima se krije zrno molbe. -Znam, razumijem, ali nije istina da mi se ovo čini kao velika stvar jer nije. Ali to što ste se počeli svađati baš sada i to baš zbog obitelji Sharps mi se poprilično čini kao velika stvar. Oni jesu divni i zaista dobri, ali ne znam jesu li njihove namjere takve, mislim njihove nenamjerne namjere.- ispravim se. -Dobri su oni, o njima se nema ništa za reći.- odgovori majka. -Ali utječu na vas.- opet kažem. -To nije njihova krivica, sami smo si stvorili bespotrebni pritisak.- izgovarajući te riječi pomalo prekorno pogleda oca jer je ipak on bio taj kojemu je to najviše smetalo.

-Jeste li razgovarali?- upitam ih. -Da, prije nego što si ti došla.- odgovara otac. -To je dobro.- pogledam ih sa smiješkom. -Da, je.- nadoda majka i njoj se na licu protegne smiješak. Tada znam da je sve riješeno.

(...)

-William. Hajde, probudi se.- drmam ga lagano. -Vrijeme ručka je, cijelo jutro spavaš.- još jedanput ga prodrmam i tada lagano protrlja oči i pridigne se u sjedeći položaj. -Znam.- kaže. -Što znaš?- upitam ga. -Znam da sam prespavao cijelo jutro.-
-A zašto si prespavao cijelo jutro?- upitam ga smiješkajući se. -Sinoć mi je bilo neudobno spavati na tvojim prsima i nisam se naspavao kako treba.- nevino me pogleda. Zakolutam očima -Pa trebao si mi reći.- On slegne ramenima -Ja sam te zvao da dođeš sa mnom spavati i nisam se htio žaliti.- Prođem mu kroz kosu rukom i poljubim ga u čelo. -Znaš da majka i otac baš nisu najbolje ovih dana, ali nemoj se bojati. Svađe su normalne, ne želim da budeš tužan. Evo oni su se već pomirili.- objasnim mu. -Stvarno?- upita me sa bljeskom u očima, osmijeh mu je od uha do uha. -Najstvarnije.- nasmijem se i ja. -Znaš kako bi se prije ti i ja znali svađati oko toga tko će se igrati s kojom igračkom i onda bi se brzo pomirili? E tako je i ovo, samo oko malo ozbiljnijih stvari.- pokušam mu to na lijep način dočarati iako to baš i nije tako. Samo me čvrsto zagrli i poljubi u obraz. Tada izleti iz sobe brzinom svjetlosti do kupaonice. Odlazim u kuhinju.

Ručak je već postavljen i sjedam za stol. Za par minuta dolazi i William potpuno odjeven i spremljen. I miru objedujemo i tada shvatim da je ovaj mir zaista neizmjeran i potreban. Uživam u njemu. -Nakon juhe ide pečena piletina!- uzvikuje majka, a mi pravimo mjesta na stolu za pladanj na kojem se nalazi piletina. Režemo ju i jedemo kao da ju nikad okusili nismo.

Uzimam salvetu i brišem uglove usana sad već potpuno sita. Otac se skroz raskomotio na stolici, izgleda kao da će ovoga trena skliznuti niz nju do poda. Majka posprema stol i odlučim joj pomoći.

-Drago mi je da je sve riješeno.- govori mi ona potiho dok zajedno peremo suđe. -I meni.- pogledam je i zastanemo obje te se nasmijemo.
-Nadam se da će se gospođa Eleanor odmoriti u Francuskoj i da će se uspjeti snaći.- govori ona uzimajući drugi tanjur u ruke. -Hoće, znam da hoće. Ona je takva. Ponekada pomislim da je ona jedini izvor sunca u obitelji Sharps. Ne kažem da su loši, ali su tmurni, a ona, ona je tako, tako...-
-Graciozna.- nadopuni me ona. -Da, baš to, tako graciozna.-
-Zbilja je.- složi se sa mnom. -Nisu oni loši, daleko su od toga, kao što si i rekla, ali mislim da si u pravu, ona je drugačija, vedrija, kao da živi u drugom svijetu. Ni meni na početku nije bilo jasno zašto bi se takva žena udala za muškarca poput gospodina Henryja, ali očito se suprotnosti privlače. Ali ispalo je tako kako je, rastali su se.- slegne lagano ramenima gledajući u sapunicu u sudoperu. Ne odgovorim ništa.

Znam, da prošlog vikenda nije bilo poglavlja, užasno mi je žao, ali škola me davi. Šta se može, ali tu je novo poglavlje sada i nadam se da ste uživali!💞Votajte, komentirajte, podijelite, obavezno!