Život u petoj brzini

Marko 1/2

Vraćali smo se kući nakon psihički veoma napornog dana, Nikola je išao polako, spuštene glave, jedva sam ga nagovorio da pođe sa nama i odmori se, izgubio sam pola sata ubeđujući ga da će Emilija biti sigurna pored Ivana, onog snagatora postavljenog u njenu bolničku sobu.

Kada smo ušli u dvoriše začuli smo viku, čuo sam mog oca kako nešto viče, posle toga je nešto lupilo i polomilo se. O moj Bože, ponavlja se!

Došli smo do vrata i mehanički sam pozvonio drhtavom rukom.

"Udjite otvoreno je" začuo sam mog oca kako viče iz unutrašnjosti kuće.

Lagano sam otvorio vrata i ušli smo unutra.

Prvo što sam ugledao bila je Anastazija kako trči sa jednog kraja sobe na drugi.

"Ali Ana, molim te" vikao je moj otac!

„Ne mogu više dosta mi je" odgovarala je ona!

Dohvatila je jednu vazu i bacila je na zemlju, začuo se prasak i veliki broj sitnih komadića rasuo se po podu.

„Volim te Ana shvati to" molio je moj otac očajno.

"Mislila sam da mogu da izdržim, da mogu da predjem preko tvojih mana, preko tvog alkohola, ali ne mogu" odgovorila je Anastazija veoma besno.

"Popio sam samo jedno čašicu!"

"Ne samo što piješ nego si i lažljivi matori gad, udario si me" vrištala je Ana surovo.

"Ali..."okušao je moj otac nešto da kaže.

„Nemoj ni da pokušaš da se pravdaš počela sam da obeležavam flašu da vidim koliko si popio, a ovo je nova flaša sa približno istom količinom viskija, nije ona od juče, a o tragovima na mojoj ruci neću ni da govorim, stegao si me toliko jako da su mi ostale modrice" nije mu dozvolila Anastazija da kaže.

„Daj mi još jednu šansu, samo još jednu, molim te" vikao je moj otac dok su mu se suze slivale niz lice.

Ovo je drugi put da sam ga video da plače, prvog puta plakao je kada nas je majka napustila, tada je plakao sam, povučen, nije znao da sam ga video. Sada mu se suze otvoreno slivaju niz lice, ostareo je, plašim se za njega, strah me je da mu srce ne otkaže.

Ne mogu i njega da izgubim.

„Nema druge šanse Branko shvati gotovo je!"

„Uradiću sve" pokušao je ponovo očajan.

„Žao mi je," tiho je rekla Ana.

Uzela je kofer koji je stajao u jednom uglu sobe i istrčala kroz vrata, u prolazu je udarila ramenom Nika, on nije ni trepnuo. Čudno?

Uspeo sam na trenutak da joj pogledam lice i video suze. Stvarno ga voli?

Moj otac je sada ležao na podu, potpuno opružen, a niz staro, sada već i malo izborano lice klizile su mu suze. U jednoj ruci je držao flašu viskija i pio dok je plakao, nisam mogao ovakvog da ga gledam, prišao sam mu i pokušao da uzmem flašu.

„Ostavi mi flašu ti mali lopove" povikao je.

Trznuo sam se kada sam čuo te reči, znao sam da to alkohol govori iz njega, ali i dalje je bolelo. Povukao sam flašu još jače, veoma jako ju je stiskao, kao da mu život zavisi od nje.

„Pusti tata to sam ja," rekao sam dok sam vukao. Nikola i Stefan su samo posmatrali sa šokiranim izrazom na licima.

„Neću, beži od mene ti glupo derište" nastavio je da se otima.