Život u petoj brzini

Stefan

Srce mi je i dalje ubrzano lupalo dok sam sedeo u taksiju izmedju Marka i Nikole, nisam želeo da upoznam Emilijinog oca, šta ako sazna da radim za Kristijana? Plašim se da ne otkije i ne ubije me, ne želim da umrem!

Plače mi se zato što sam ih izdao, ali ja još uvek cenim svoj život. Da. I dalje mi je važan moj život, govorio sam to sebi da oteram krivicu.

Automobil se zaustavio i ja sam ugledao najlepšu gradjevinu ikada, lepšu i od Kristijanovog dvorca, Markova kuća je izgledala kao stara raspadnuta šupa u poredjenju sa ovom kućom, ili je možda bolje da je nazovem vilom.

Čisto beli zidovi pružali su se u visinu, veliki stakleni prozori okruživali su celo prizemlje presijavajući se na suncu, videla se unutrašnjost, ceo donji sprat bio je samo hodnik, svaki drugi sprat bio je staklen i providan, ukupno sam ih izbrojao sedam, zabolele su me oči od direktnog gledanja u kuću.

„Ovo je jedna od naših letnjih kućica" objasnila je Emili kada je videla naše zabezeknute poglede.

„Jebote" rekao je Nik.

„Ne mogu da verujem" dodao je Marko.

„Predivno" nekako sam uspeo da promrmljam oduševljen.

„Ako ovako izgleda kućica kako onda izgleda kuća?" upitao sam zbunjeno.

Emili se samo nasmejala i ušli smo u dvorište.

Okružile su nas travnate životinje, puno žive ograde ispunjavalo je ovo veličanstveno dvorište, to je u stvari lavirint shvatio sam! Kao da se nalazim u zemlji čuda.

Vrata su se otvorila i na njima se pokazao stariji, ali veoma krupan čovek.

Emilija je potrčala ka njemu i bacila mu se u zagrljaj, prestao sam da se divim dvorištu i prišao mu zajedno sa svojim prijateljima, ali sam stajao najdalje, iza Nikole i Marka.

Nije izgledao tako opasno, krupan jeste, ali ima dobroćudnu facu, veliki osmeh i bradu.

Prijatni dekica, prošlo mi je kroz glavu, a onda sam se setio ko je on i šta sam uradio tako da sam se uozbiljio.

"Dobar dan i dobro došli u moj dom, ja sam Aleksandar, Emilijin otac, drago mi je što smo se upoznali," rekao je, glas mu je odzvanjao u mojoj glavi, tih, ali ipak snažan.

"Drago mi je što sam Vas upoznao gospodine ja sam Nikola" ovo je prvi put od kada ga poznajem da sam čuo Nika da priča ovako, kulturno i smireno.

"Znači ti si taj čuveni Nikola," nasmejano je prokomentarisao Aleksandar.

"Udjite, udjite," naknadno se setio i pokazao nam rukom ka vratima.

Nisam stigao da pogledam dovoljno dobro kuću, ostali su se veoma brzo popeli na sledeći sprat, pa sam potrčao za njima. U žurbi sam oborio vazu sa cvećem, niko nije primetio tako da sam je nogom gurnuo ispod kreveta nadajući se da niko neće primetiti da je nema.

Ušli smo u dnevnu sobu i seli na veoma veliki i začudjujuće udoban krevet.

"Da predjemo na stvar," počeo je Aleksandar, gledao je Nikolu u oči dok je govorio.

„Koliko?" upitao ga je.

„Šta koliko?" zbunjeno je odgovorio Nik.

„Koliko novca tražiš kao nagradu za spasavanje života moje devojčice kao i za to da odeš i nikada se više ne vratiš?" hladnokrvno je rekao.

„Ali tata!!" pokušala je Emili da se pobuni, on je samo podigao ruku i mahnuo ka njoj. Odmah je ućutala.

„Ali ja..." hteo je Nikola nešto da kaže.

„Sto hiljada."

„Samo sam......"

„Dvesta hiljada."

„Ali..."

„Petsto hiljada."

„Ja."

„Milion."

Nisam mogao da poverujem svojim ušima, ovaj čovek je upravo ponudio ceo milion Nikoli da ostavi njegovu ćerku.

„Ne," konačno je prevalio Nik.

Mislio sam da ću doživeti srčani udar.

„Molim?" upitao je Emilijin otac zbunjeno, ali i ljutito.

"Šta si to rekao?"

"Rekao sam ne," i eto ga ponovo stari, dobri, drski Nikola.

"Nemojte pogrešno da me shvatite gospodine, ali ja sam zaljubljen u Vašu ćerku, ustvari nisam zaljubljen, mislim da počinjem da je volim, ne bih je ostavio ni za sav novac na ovome svetu," rekao je.

Pogledao sam svog druga ispitivački, kao da ga sada vidim prvi put i shvatio sam da sam u pravu, zaista ga sada vidim po prvi put.

Do sada sam poznavao nemirnog Nikolu, bezobraznog Nika, Nika koji je voleo da se bije, Nikolu koji je krao jabuke po supermarketima, Nika kome je omiljeni hobi bežanje od policije...

A sada je pored mene sedeo potpuno drugi Nikola.

Zaljubljen, požrtvovan, hrabar i ljubazan, potpuno novi Nik.

"Ako je tako onda mi preostaju samo dva rešenja," rekao je Emilin otac.

Pomislio sam da će izvaditi pištolj i uperiti ga u nas, ali nije to uradio.

"Ili će te moji ljudi naterati da odeš i poželiš da se nikada nisi ni rodio...." progutao sam pljuvačku uplašen, mogao sam da osetim kako Marko drhti iako je sedeo dva mesta dalje od mene.

"Ili da pustim moju malu devojčicu da odluči," završio je.

Laknulo mi je od ovih reči i svi smo se okrenuli ka Emiliji posmatrajući je ispitivačni, mogao sam da vidim nestrpljenje kako isijava iz Nikolinog pogleda.

„I ja sam zaljubljena u njega tata," odgovorila je ona.

„Onda je rešeno, imate moj blagoslov," rekao je Aleksandar.

„Hvala ti tatice" bacila mu se Emilija u zagrljaj i poljubila ga u jedan pa u drugi obraz.

Nasmejao sam se od olakšanja, skoro da sam potpuno zaboravio na Kristijana, ali me je Aleksandar ponovo podsetio.

"Ako ti ona ništarija ponovo naudi ubiću ga ovim rukama i njega i sve koji rade za njega, pa makar ubio pola grada," rekao je.

Svaka dlaka na mom telu se naježila kada je to izgovorio, ne od samih tih reči koliko od načina na koji je on to izgovorio, znao sam da to stvarno misli i da će to stvarno uraditi.

Odahnuo sam od olakšanja kada smo napustili tu kuću, nisam shvatio koliko sam bio zabrinut sve dok taj strah konačno nije nestao, primetio sam da mi je majica mokra od znoja.

Te noći sam sanjao užasan košmar.
Nalazio sam se u maloj, tamnoj prostoriji, stajao sam bos na užarenom betonu koji je svakog trenutka postajao sve vreliji i vreliji, mogao sam da osetim bol u tabanima dok mi se koža lagano topila sa kostiju. U prostoriji su postojala samo dva izlaza, na jednom je stajao Aleksandar, a na drugom Kristijan, obojica su izgledala veće i opasnije nego na javi.

Probudio sam se prestravljen, stopala su me bolela iako nije bilo prave vatre, ostatak noći sam proveo budan gledajući u plafon I razmišljajući...