Život u petoj brzini

Nikola

Istrčao sam iz kupatila kada mi je telefon zazvonio, poleteo sam da se javim i umalo pao.

Prošlo je nedelju dana od kada je Emilija u bolnici, juče su mi javili da joj je mnogo bolje i da će veoma brzo doći svesti.

Nosio sam samo donji deo pidžame, četkica za zube i dalje mi je bila u ustima, uleteo sam u sobu kao pomahnitao, Marko je skočio na noge uplašen kada me je ugledao tako unezverenog.

Stefan je baš u tom trenutku pružao ruku da uzme moj mobilni, ali sam ja skočio ispred njega, gurno ga i javio se.

Smireni glas medicinske sestre javio mi je da se Emili konačno probudila i da je spremna da ide kući, takodje je dodala da je ona insistirala da je ja izvedem iz bolnice zato što je njen otac zauzet, zahvalio sam se i spustio slušalicu...

Pao sam na krevet raširenih ruku, srce mi je kucalo kao ludo.

Konačno joj je bolje. Konačno joj je bolje. Konačno joj je bolje. Ponavljao sam u sebi.

Marko se nadvio iznad mene napravivši blesavu grimasu, prasnuo sam u smeh.

Nisam mogao da se zaustavim, po prvi put od kada sam došao u ovaj prokleti grad osećao sam se istinski srećno.

„Zašto si ti tako raspoložen? Izgledaš kao da si dobio sedmicu na lotou," rekao je Mark pokušavajući da zadrži ozbiljan ton, ali nije mu uspevalo.

„Emilija danas izlazi iz bolnice i mi idemo da je pokupimo," odgovorio sam mu.

Krajičkom oka mi se učinilo da se Stefan trgnuo od mojih reči, kao da se uplašio.

„Moram do toaleta" promrmljao je i izašao iz sobe.

"Šta je sa njim" upitao sam Marka.

„Konačno je poludeo" odgovorio mi je smejući se, zatim se bacio na mene.

Oborio me je na zemlju i počeli smo da se rvemo po podu dok mi je četkica za zube i dalje bila u ustima.

Sat vremena kasnije stajali smo ispred velike bolnice, udahnuo sam duboko dok mi je srce lupalo kao ludo.

„Da li mi kosa dobro stoji" upitao sam Stefana.

„Super je," odgovorio mi je.

I dalje je izgledao pomalo napeto, ne znam zašto, od onog dana kada sam samo ja otišao do Emilije, a on i Nik kasnije došli, ponaša se veoma čudno. Trza se na svaki zvuk telefona, izlazi iz sobe i kada neko njega zove i kada on zove nekoga, ne znam šta da mislim.

Izbacio sam Stefana iz glave i ušli smo u bolnicu.

Emili je ležala na krevetu, izgledala je bledo, ali najvažnije je to da je budna, mogao sam da vidim ožiljke koji su polako počeli da zarastaju.

Kada me je ugledala osmeh joj se raširio licem.

„Nikola!" radostno je povikala i raširila ruke, samo sam to čekao.

Potrčao sam ka njoj i bacio joj se u zagljaj, spustio sam svoje usne na njene pazeći da je ne povredim, ali nisam mogao da odolim, obuhvatio sam joj lice rukama i poljubio je najjače što sam mogao, nije se opirala.

Sledećeg trenutka, začulo se otvaranje vrata, okrenuo sam se da pogledam ko je ušao.

Bio je to Kristijan, Stefanov rodjak, pošao sam da se pozdravim kada me je Emilija snažno zgrabila za ruku, njeni nokti su se zabili u moj biceps, osetio sam kako drhti, osetio sam njen strah.

"To je on!" povikala je.

Zbunjeno sam pogledao u njeno preplašeno lice ,zatim u Kristijanovu, nasmejanu, podrugljivu facu.

"Ko on?" upitao sam zbunjeno.

"On je podmetnuo požar! On je manijak koji me hoće ili uz njega ili mrtvu! Najveći neprijatelj mog oca. Gnjida! Ubica! Kriminalac! Ludak! " vrištala je iz petnih žila dok joj se celo telo treslo od besa i straha.

Osetio sam kako mi je odmah skočio pritisak, pao mi je mrak na oči, nisam mogao da se iskontrolišem, pre nego što sam uspeo i da razmislim o onome što radim potrčao sam ka Kristijanu spreman da ga ubijem zbog onoga što je uradio mojoj Emiliji.

Osetio sam strašan bol u stomaku gde me je Kristijan udario, a da nisam ni primetio.

Sledećeg trena sam na podu i previjam se od bola, začuo sam Emili kako ponovo počinje da vrišti.

Uspeo sam da se uspravim iako je bol u stomaku bio nepodnošljiv, nisam mogao da mu dozvolim da je još više povredi.

U sobu je utrčalo obezbedjenje, dva velika mišićava muškarca probila su se kroz vrata.

"Ko pravi probleme?" upitao je jedan od njih.

„On!" vrištala je Emilija i dalje i prstom pokazivala ka Kristijanu.

„Izvinite gospodine, ali moram da vas zamolim da izadjete," obratio mu se drugi čovek iz obezbedjenja.

Kristijan se bez reči okrenuo i krenuo ka izlazu, kada je došao do vrata zastao je.

„Videćemo se mi opet, biće onako kako sam ja zamislio ili nikako, zapamtite moje reči. Posebno ti dečko koji si pokušao da me napadneš, platićeš mi za ovo," dodao je i izašao.

Naježio sam se od njegovog glasa, osetio sam strah protiv svoje volje, nisam želeo da ga se plašim, ali nisam mogao protiv sebe.

„Hajdemo kući"promrmljala je Emili vrativši me u stvarnost.

„Hoću da idem kući."

Prišao sam joj i zagrlio je.

„Sve će biti uredu idemo, pazim ja na tebe," tešio sam je.

„Hoću da upoznate mog oca," dodala je dok smo izlazili.