Tekla Raund (knjiga na srpskom)

4. poglavlje

Kad sam se probudila, nije jos bilo ni svanula. Pogledla sam u sat na nocnom stocicu, bilo je 6 ujutru. Da li je moguce? Vise mi se ni ne spava. Ustala sam otisla sam u kupatilo da se sredim. Iz ormana sam izvukla sta je bilo prvo na gomili. Sive helanke i crna majica dugih rukava. Obula sam bele duboke starke a od gore sam obukla sivi duks. Kosu sam podigla u ne urednu pundju a siske sam zakacila sa snalom na gore.

Pogledala sam na telefon, 6:20. Sunce ce poceti da izlazi tek za 10 minuta. Ahh... Hmm... Mogla bih da odem do decaka. Jao sutra skola. Kad sam izasla napolje oblio me hladan vazduh po licu. Tako mi je prijao.

Dom od decaka nije bio daleko. 5 minuta hodanja. Kad sam stigla do vrata. Zastala sam. Sta da radim? O boze. Usla sam. Na porti je bila zena kratko osisana sede kose. "Dobro jutro duso. Mogu li ti pomoci." "Ovaj, idem kod druga. Jel mozete da mi kazete u kojoj je sobi Dzordz Vizli?" pogledala me je sa osmehom i stavila naocare. Krenula je da gleda po velikoj svesni. Podigla je pogled. "On je u sobi broj 7." Osmehnula sam joj se i zahvalila.

Krenula sam da se penje uz stepenice. Njegova soba je na prvom spratu. Kad sam dosla do sobe, blago sam kucnula. Nije se culo nista. Ponovo sam kucnula. I dalje nista. Polako sam otvorila vrata i tihim korakom usla. Samo su njih dvojica bili u sobi. Nije ih bilo troje. Blago njima. Odmah sam prepoznala koji je Dzordz. Sela sam na njegov krevet i nezno sam mu dotakla ruku. Krenula sam da ga mazim po ruci.

Kapci su mu se pomerili i polako je otvorio oci. Zbunjeno me je pogledao a onda se osmehnuo, sanjivim osmehom. Odmah sam dobila leptirice u stomaku. O bozeee, desava see. Prvi put. Uzvratila sam mu osmeh, stidljivi. "Dobro jutro spavalice." "Hej. Koliko je sati?" pitao je. Pogledala sam na sat. "6:35. Sunce je vec krenulo da izlazi."

"Da li si me stvarno probudila tako rano?" pogledala sam u njega i prevrnula ocima. "Ajde ustaj, probudila sam te da odemo negde na dorucak, ovo nam je poslednji dan raspusta." "Vazi, vazi. Ustajem." Ustao je i otisao u kuptilo. Fred je i dalje spavao.

Posle 10 minuta Dzordz je izasao iz kupatila i krenuo ka ormanu. Onda je zastao. Okrenuo se prema meni. "Da li ce ti biti ne prijatno da se presvlacim ovde ili da odem do kuptaila?" blago sam pocrvenela. "Ne, ne. Uredu je. Mozes i ovde." Vragolasto se nasmesio. "Okej, kako tebi odgovara."

Iz ormana je izvadio belu majicu na kratke rukave, obicne uske farmerke, plavu duksericu i Najk duboke patike. Krenuo je da se skida. Bilo mi je tako ne prijatno. Mislim da sam pocrvenela kao nikad u zivotu. Gledao je u mene dok je to radio. "Hej, nema ceka da se stidis. Verovatno nemam nista sto nisi vec videla."

Pocrvenela sam jos vise. Pogledao me je sa nevericom. "Sta?? Hoces da kazes da si nevina?" pogledala sam u njega i klimnula. Na licu mu se pojavio mali osmejah. "Vau. To je lepo da barem jedna devojka nije uradila TO sa cetrnaest godina. Jako su retke nevine devojke tvojih godina. Zadivljen sam." Osmehnula sam se stidljivo.

Obukao se. Dosao do mene i seo pored mene. Zagrlio me je. Poljubio u obraz, jako blizu usana. Pogledala sam ga. Njegov pogled mi je probijao u dusu.

Ustala sam. "Mislim da je vreme da krenemo. Kuda cemo?" pitala sam ga? I on je ustao. "Ne znam. Mozemo do Starbaksa ponovo."

"Moze." odgovorila sam.

Kad smo seli za sto krenuli smo da pricamo. Pitao me je. "Jel si imala nekad decka?" pogledala sam ga cudno. "Jesam. Jednom, bila sam sa njim 5 meseci i onda smo raskinuli jer sam dosla ovde."

Slusao je pazljivo. "Aha. A jel si razmisljala da imas ovde decka?" To pitanje me iznenadilo. "Pa ne znam. Ako naidje neko dobar, duhovit i sladak mozda i moze." "To je okej."

Kad smo zavrsili odpratio me je do doma.

-"Pa... Vidimo se posle?" rekao je. "Naravno." Pogledao me je. Polako se nagnuo ka meni.