Udata za rok zvezdu i njegovu ćerku

5. POGLAVLJE

Brajan

Veliko je olakšanje hodati bez gipsa. Ispratim doktora i krenem ka kuhinji jer čujem moju ćerku.

- Bili smo – to je bio Klarin glas.

- Ali to je bilo pre petnaest godina. Bili smo jako mladi i želeli smo drugačije stvari.

- Ali sad niste mladi. Zašto se ponovo ne zaljubite?

Stanem pored vrata i naslonim se na zid.

- Znam da ti se sviđam i znam da to ima veze sa tim što sam ti idol zbog klizanja, ali nije dovoljno da ti samo poželiš pa da tvoj otac, ti i ja budemo porodica.

- Zašto? Ti nemaš dečka, on nema devojku, oboje ste lepi i već ste u braku. Možda se ponovo zaljubite jedno u drugo.

- Vidi...

- Moj tata je najbolji na svetu. Kažnjava me to je tačno, ali on je rok zvezda.

Nasmejem se na ovo jer me ćerka veliča.

- I ja bih zaista volela da imam mamu kao svi ostali. Mogla bi da mi šiješ super kostime i da me vodiš da gledamo klizanje na ledu.

Ponovo to pitanje majke, nikako da se naviknem na njega.

- Ja ne umem da šijem kostime – kaže Klara.

- Ili da sediš sa mnom kod kuće kad je tata na turneji – moja ćerka dodaje.

- To...

- I jesam li rekla da je moj tata veoma zgodan? I lep?

- Jesi.

- Pa zašto ga onda nećeš?

- Ti si veoma komplikovano dete.

Zbunila je Klaru.

- Zašto ne izađete na sastanak?

- Na sastanak?

- Da u restoran kao odrasli ljudi. Ti samo pristani, a ja ću ubediti mog oca.

Odakle joj sve ove ideje?

- Zna li on koliko ti imaš ideja?

- Ne baš. Šta kažeš?

- Ako pristanem, hoćeš li prestati da me gnjaviš?

- Časna reč.

- U redu, izaći ću sa tvojim ocem.

- Jupi.

Moja ćerka je jedno svojeglavo dete. I vezala se za Klaru, a ona ne vidi koliko. Njoj je sve to samo simpatično.

Uđem u kuhinju i zateknem ih za stolom.

- Tata mi smo gladne, a ti?

- Jesam.

- Pa on hoda – Klara se nasmeje i nesvesno dodirnem ožiljak. To mi je nekako navika.

- Da. Gde je Meri?

- Otišla je da pokupi unuke iz škole.

- Da, zaboravio sam na to.

- Ali je spremila tonu hrane.

- Mia je maltretira – nagovestim.

- Ona me voli.

- Tebe svi vole.

- Tata razmišljala sam... zašto ne izvedeš Klaru na večeru?

- Večeramo – nagovestim.

- Ne sad, sutra.