Isak

2

Evidentno je da mi je kuća bučnija. Moj sin je glasan a njegova nova majka nije ništa tiša. Ne volim kad su ljudi oko mene glasni. Dođem nakon posla i treba mi mir, muva ne sme sa da se čuje, to znaju svi koji rade za mene ali iz nekog razloga ne smeta mi njihova buka. Niti to što Mateja stalno recituje pesmice koje u skoro svakoj reči sadrže slovo r. Na vrh brda vrba mrda. Napreduje, to je moj zaključak.

Moj sin me je dva dana izbegavao u širokom luku, narednog dana se pravio da me ne vidi a onda je počeo da se zadržava se u mojoj blizini bez ljutih pogleda.

Pametan je, vidim to po načinu na koji slaže puzle, ili sastavlja nešto, Aleksandra mu često zadaje te vrste igrica.

Ne razgovaram puno sa njima ali posmatram. Ja sve znam i sve upijam. Moram da se uverim da je ona pravi izbor za majku mog sina i kao i obično, bio sam u pravu.

- Isače.

Okrenem se ka Igoru.

- Pronašli smo bivšeg verenika.

- Odlično – pa to će mi popraviti dan.

. . .

- Zove se Milan Petrović, lokalni preduzetnik iz Užica, ima dve krivične prijave.

- Voli da tuče žene? – pretpostavim.

- Jednu je podnela Aleksandra Kisić ali ubrzo je povučena, ima veze u tužilaštvu.

- U redu.

Uđemo u sobu i primetim da je tip izuzetno miran. Visok je, u fobroj formi i skupo odeven.

Zatražim stolicu i smestim se preko puta njega.

- Dakle Milane Petroviću, šta tražiš od Aleksandre Kisić – pitam ga.

Njeno ime mu je privuklo pažnju.

- A koga to interesuje?

- Moje izvinjenje, ja sam Isak Rodić. Stranka koja je i te kako zaintertesovana za bezbednost Aleksandre Kisić.

- Isak Rodić? - progutao je knedlu i ispravio se da deluje veće.

- Glavom i bradom – potvrdim.

- Dakle... Aleksandra – ponovim.

- Ona je moja verenica.

- Igore pištolj – zatražim.

Igor mi dodaje pištolj i odmah mu pucam u koleno.

- Aaaa! – vrisnuo je.

- Prva stvar, nemoj da me lažeš. Bivša verenica, bivša. Prošlo vreme.

Jezik mu je u ustima ali pogled... Da prepoznajem bes koji guta.

- Zašto je pobegla od tebe?

Vilica mu je čvrsto zatvorena. Očigledno je da me baš ne voli.

- U redu – pucam mu u stopalo i to mu otvori vilicu.

Pokušao je da ustane ali momci ga vrate na stolicu.

- Druga stvar. Ne postavljam isto pitanje dva puta.

- Nije... možda sam je koji put udario.

- Koji put. Hm. Igore? – zatražim informacije.

- Slomljen nos nakon čega joj je bila potrebna operacija, slomljena dva rebra, modrice po telu i pobačaj.

- Pobačaj? Šutirao si verenicu dok nije pobacila? – počešam se pištoljem. Prosto me sve svrbi. Dete ne udaraš. Trudnu žemnu ne udaraš, možeš da je ubiješ nakon što rodi dete ali dok je dete u njoj ne diraš je.