Isak

15

- Jeste li sigurni? To je jako važna odluka gospođo – socijalna radnica me gleda ozbiljno a ja ni da pokleknem.

- Gospođo Tasić, ja ne mogu da imam biološku decu, imala sam nesreću pre tri godine – ne mogu joj reći šta mi se tačno dogodilo.

- Razumem i veoma mi je žao zbog toga.

- Hvala.

- Šta biste želeli da usvojite?

- Devojčicu jer već imam sina.

- Vi imate dete? – gleda onaj moj izveštaj.

- Ne, Mateja nije moj biološki sin on je... sin mog... – jebi ga kako da nazovem Isaka?

- Dečka, verenika? – pomaže mi.

Ne mogu joj reći poslodavca i ljubavnika za jedno veče.

- Komplikovano je ali u suštini ja već podižem jedno dete i želela bih još jedno.

- Aleksandra možemo li da pređemo na ti?

- Naravno.

- Prednost kod usvajanja dece imaju bračni parovi tako da ukoliko bi rešila tu komplikovanu situaciju to bi moglo da ti ide u korist.

- Kako da je rešim? – zainteresujem se.

- Predstavite svog dečka, ili još bolje verenika, mada najbolje je supruga.

Štucnem od iznenađenja. Isaka ne interesuje ni sopstveni dete, moje ga tek ne bi interesovalo.

- Ovaj... volela bih da ja lično usvojim dete.

- Možete da podnesete zahtev, moramo da proverimo da li ste zapošljeni, vaše stambeno pitanje, onda je tu razgovor sa psihologom... – žena priča u nedogled a ja mislim samo na ono najosnovnije. Dobila sam otkaz i živim u kući koju obezbeđuje muškarac koji mi nije ništa i taj isti muškarac me izdržava. To neće dobro izgledati u mojoj biografiji.

- Izvinite... možete li sve to negde da mi zapišete?

- Naravno, daću vam zahtev, ovde sve lepo piše. Ukoliko ste zainteresovani možete da počnete sa prikupljanjem dokumentacije.

- Jesam. Hvala vam od srca – ustanem i pružim joj ruku.

. . .

- Mama gde si bila? – pita me radoznalo Mateja.

- Da razgovaram sa jedno tetom – namrštim se i bacim se na trosed.

- Nije ti se dopao razgovor? – seo je pored mene.

- Nije to u pitanju.

- Nego.

- Želim da usvojim devojčicu, tako bi ti imao sestru i bili bismo veća porodica.

- A zašto ne dečaka? Želim da se igram sa nekim.

- Ovaj... ne znam možda bismo mogli i dečaka da usvojimo.

- Pa usvojimo ga onda – uozbiljio se.

- Nije to tako jednostavno – izdahnem.

- Ne razumem.

- Potrebno je puno dokumentacije i moram da rešim neke stvari koje ti ne razumeš.

- To su komplikovane stvari? – pita me radoznalo.

- Veoma.

- Onda pozovi tatu, on može sve da reši – slegnuo je ramenima. Nije spomenuo oca već neko vreme.