Isak

13

Posmatram je opijeno dok skida svoju haljinu. Nije žurila, nije ugasila svetlo, mala lampa u uglu je lepo osvetljavala i želeo sam da ovaj trenutak traje što duže. Ona me ne zavodi telom, zavodi me osmehom i mami me pogledom. Ja, kao narkoman koji je upravo dobio svoju dozu heroina, stojim ispred nje i gledam je. Euforija koja se odvija u glavi narkomana kada misli da leti odvija se i kod mene ali u svim delovima mog tela, pa i u onom koje nisam znao da imam. Prsti počinju da mi trne za njenom kožem, moj dah žuri da se izmeša sa njenim a moj kurac želi samo što pre da izađe iz mojih pantalona. Srećom, nisam morao da čekam dugo, ona mi je sama prišla. Skida mi polako odelo za koje sam uveren da mi jako dobro stoji, i nije žurila a nisam ni ja.

Ne govorimo, samo se gledamo, bolje rečeno ja lovim njen pogled koji je zatamljen pod ovom slabom svetlošću, i čakam. Čekam da me skine, da me ogoli do kraja kad je već počela, ali problem je u tome što je ona počela sa mojom dušom a završava sa mojom odećom, za koji sekund više neće imati šta da ogoli.

Čim me je skinula dorirnuo sam njenu kožu i blago je zadrhtala. Sklonim njenu kosa iza njenih ramena i sagnem se do njenog vrata.

- Prelepa si – šapnem joj.

Podigla je ruke i stavila ih na moje obraze.

- Ovoliko od mene, dalje se prepuštam tebi.

Ne treba mi govoriti dva puta, stavim ruku na njena leđa i zalepim je za sebe. Moj kurac pulsira na njenom stomaku i spreman je da je rastrgne ali ja nisam. Poljubim je onako kako ona ljubi mene – nežno sa željim za još.

Nažalost svi smo mi nastali od primata i kao takvi žurimo da zadovoljimo svoje iskonske potrebe što pre. Odguram je polako do kreveta i položim je na njega. Dok je ležala na krevetu izložena mom pogledu, kose raščupane od mojih prstiju i usana natečenih od mojih poljubaca bila je slika nečeg čega želim dugo da se sećam. Memorišem ovaj trenutak a onda krenem da ga učinim što je življim moguće.

. . .

Ležim u krevetu pored Aleksandra i posmatram je kako spava. Nakon vođenja ljubavi, ne jebanja, samo se ugnjezdila pored mene i odmah zaspala. Ja nisam mogao da spavam i zato sada brojim sate koji prolaze. Ona je prelepa, spava kao da se ispod nje nalazi jebeni oblak i koliko god želeo da je probudim i ispunim još neku od svojih fantazija, ja ne činim to. Ne da mi se da je probudim, ne da mi se da je pomaknem, želim samo da je gledam.

Udahnem duboko pa se okrenem na leđa. Ja nisam normalan, ponašam se kao uhoda i još uvek sam u njenom krevetu. Dok masiram svoje čelo začujem vibraciju telefona, utišao sam ga za vreme večere. Polako ustanem da je ne probudim i pronađem pantalone na podu. Izvučem telefon i vidim da me zove Novak.

Izađem iz spavaće sdobe i javim mu se.

- Kaži.

- Imamo problem Isače.

- Kakav.

- Igor... mrtav je.

Namrštim se trenutak pre nego što bes počne da se rađa u meni.

- Šta to pričaš? – pitam kroz zube.

- Ubili su ga noćas u njegovoj kući, zajedno sa dve kurve koje su bile sa njim. Bilo je na prepad, samo su ušli i izrešetali ga.

- Gde si ti?

- U njegovoj kući, tu je policija, gledam da vidim šta mogu nezvanično da saznam.

- Odmah dolazim, budu tu – prekinem vezu u udahnem nekoliko puta duboko da se smirim.

Igor nije bio samo jedan od momaka koji radi za mene, on je moj čovek od poverenja. Bio. Bio je neko od poverenja a onaj ko ga je ubio potpisao je svoju smrtnu presudu. Vratim se natrag u spavaću sobu da pokupim svoje stvari ali ugledam Aleksandru i zaledim se. Poslendje reči koje mi je Igor uputio vrzmaju se po mojoj glavi kao zmije otrovnice. Za ljude poput nas, za ljude poput nje. Nije bilo teško doneti odluku jer ja sam Isak, čovek koji nije dostojan svoga imena ali je bilo teško sprovesti je. Aleksandra je... sreća, nešto što u šta ne verujem ali evo je ovde spava poput anđela i demantuje me nesvesno. Mrzeće me, otvorila mi je srce, dušu, dala mi je telo... Sklopim oči da se dozovem pameti. Mogu da živim sa njenom mržnjom, sve što je od nje meni je važno. Ona mi je važna i biće sve dok budem disao.

Sakupim svoje stvari i izađem iz njene spavaće sobe.

. . .

Krvi je bilo posvuda. Ne gadim se ja krvi ali videti ovako nekog koga viđaš svakog dana, nekog na koga se oslanjaš ume da poremeti čoveka. Ovaj čovek je čekao da se moj sin rodi, ovaj čovek organizuje njegovo obezbeđenje, ovaj čovek radim za mene i bio mio je bliži od rođenog sina, Ovaj čovek je bio moj prijatelj.

Dolazi Vuk koji je besan poput mene, gleda, odmerava, okreće glavu.

- To je Igor – bio je kratak.

- Jeste - potrvrdim.

- Zna li nešto policija?

- Zna kurac moj.

- Onda mi moramo saznati – naljutio se. Stanem ispred njega i stavim svoju ruku na njegov vrat.

- I saznaćemo. Spremi se, jer noćas počinje rat.

On je klimnuo glavom a ja sam se okrenuo. Vreme je da pokažem nekim ljudima drugačije značenje moga imena jer noćas nisam izgubio samo prijatelja izgubio sam sve.