Isak

18

Uspela sam da nateram Isaka da se zaljubi u mene, ostalo je još samo da se pobrinem da tako i ostane. Nema veze, znam da je to posao koji će trajati čitavog života ali on je ubio zbog mene, zaslužuje da ga volim do kraja svog života.

Bilo je čudno probuditi se sa njim i još čudnije kada mi je rekao da od danas spavamo u njegovoj sobi. Bilo je nekako obećavajuće. Sišli smo zajedno na doručak, Mateja je još spavao a Isak je hteo da zna pravila.

- Kakva pravila? – malo me je zatekao.

- Među nama, moramo imati neka pravila da bih znao kako da kalkulišem.

Da, kalkuliše on često.

- Ne postoje neka jasna pravila ali kad već pitaš mogu da ti kažem neka koja bi meni značila. Isto možeš da učiniš i ti.

- Slažem se.

- U redu. Kao prvo jako mi je bitno da svake večeri spavaš kod kuće.

- Ovde živim - ističe.

- Kao drugo, varanje. To nije poželjno u vezi, nikako – naglasim.

- To sam znao.

- Bravo za tebe, kao treće volela bih da imamo bar jedan obrok dnevno kao porodica. Mateja, ti i ja.

- Može, to mogu da uklopim. Još nešto?

- Pa to je to.

- Nemaš puno pravila – namrštio se.

- Prilagodićemo se usput.

- Kako god želiš, ja ću svoja večeras da ti izložim jer sad nemam vremena, žurim.

- U redu. Isače, mogao bi ponekad da odvedeš Mateju i vrtić, to bi mu puno značilo.

- Pokušaću.

- Hvala – nasmešim se.

- Sad stvarno moram da idem – ostavio je kafu koju nije skroz popio i krenula sam za njim da ga ispratim.

Izašao je iz kuće a ja sam se naslonila na vrata sa kafom u ruci.

- Ćao – kažem veselo i on zastane. Okrenuo se i pogledao me, ne, odmerio je moje noge. Krenuo je ka meni i izdahnuo. Bez upozorenja ljubi me na vratima i to prilično dugo, a nisam ni zube oprala.

- Vidimo se večeras – kaže mi bolje volje.

- Vidimo se večeras – ponovim i sačekam da ode.

Vratim se unutra sa osmehom na licu. Čudna je ta ljubav.

. . .

Danas sam počela da radim i na poslu mi je bilo super, kolektiv je zaista dobar i verujem da neću imati nikakvih problema. Nakon posla uzmem Mateju iz vrtića sa namerom da provedemo dan napolju i naravno da razgovaramo. Ručali smo, onda smo išli u igraonicu i sada smo trenutno u parku.

- Želim nešto da ti kažem.

- Šta?

- Pa... tvoj otac, ti i ja ćemo živeti zajedno.

- Stvarno ili kobajagi? – namrštio se.

- Stvarno. Njegova kuća biće naš dom, više se ne selimo.

- A moj brat? Dobiću brata zar ne? Jer sam svima rekao u vrtiću.

- Zaista? Ne možeš tek tako to da kažeš, još uvek nismo pokrenuli porceduru za usvajanje.