Isak

6

- Idemo mojim kolima – Aleksandra kaže i Mateja trči prema njenom džipu.

- Zašto?

- Jer ti nemaš auto-sedište za Mateju.

- Zar on nije to prerastao?

- Ne Isače, nije.

- Daj mi ključeve – umalo se ne stresem na ono njeno Isače.

- Umem da vozim – izdavila je ključ iz torbe.

- Daj mi ključ – uzmem joj ključ i otključam auto.

- Uđite unutra, brzo ću ja – naredim im i krenem se prema Vuku.

- Neka neko bude u blizini – kažem mu.

- Jasno.

Vratim se natrag i upalim auto.

- Kuda da vozim? – pitam.

- Ne znam, ti voziš – Aleksandra okreće glavu od mene.

Zaustavim auto, uhvatim je za vilicu i okrenem prema sebi.

- Ha! – ciknula je slabašno. Usne su joj na par milimetara od mojih.

- Kad te pitam nešto očekujem odgovor – kažem joj opasno tiho da ne bi Mateja čuo. Njene oči me streljaju ali usne ne mrdaju.

- Šta to radite? Zašto smo stali? – Mateja je isturio glavu.

- Samo sam hteo da poljubim tvoju majku – odgovorim mu gledajući i dalje u njene oči. Podsmehnem se i spustim lagan poljubac na njene stisnute usne.

- Bljak – Mateja se vratio nazad u sedište.

Aleksandra izvlači glavu i ponovo je okreće. Upalim auto i dam žmigavac.

Nakon Aleksandrinih uputstva stižemo do pekare koja radi cele noći, nije bilo pite ali je bilo bureka tako da je Mateja bio zadovoljan. Po njihovom razgovoru sa osobljem ove pekare zaključujem da često dolaze ovde.

- Izvoli Mateja – starija žena mu se nasmešila.

- Hvala – Mateja joj je uzvratio osmeh i uzeo svoj burek.

Kada smo napokon uzeli sve a to sve su bureci, kolači, limunade smestili smo se za sto u uglu.

- Kakva je ovo birtija? – pitam.

- Ovo nije birtija već pekara u koju često navraćamo, peciva su ovde ukusna, kao i kolači – odgovara mi Aleksandra mirno.

- I limunada je odlična – ubacuje se Mateja sa punim ustima hrane.

- Mateja prvo sažvaći zalogaj – Aleksandra ga opominje.

- Ti ne jedeš? – pita me.

- Nisam gladan.

Dok posmatram ovo dvoje za stolom shvatam da je među njima toliko sitnica. Aleksandra mu svako malo skreće pažnju na neke stvari kao na primer da ne govori sa hranom u ustima a Mateja joj se uvek nasmeši nakon čega mu ona uzvrati osmeh i to bi bilo to. Komunikacija kakvu nikad nisam imao sa roditeljima. Da li bi Irena bila ovakva majka Mateji da nisam odlučio da je ubijem? Čisto sumnjam, ona je želela samo moju kurčinu i moj novčanik. Jebeno proračunata sponzoruša koja je imala više zajedničkih osobina sa mojom majkom nego bilo koja druga žena koju sam malo duže jebao. Ne znam zašto uopšte razmišljam o njima, nije kao da su toga vredne.

. . .

- Možemo li sada da jedemo kokice? – Mateja ostavlja limunadu.

- Neće li te boleti stomak? – Aleksandra se mršti.