Osveta

Kraj osvete..

"Mama!Ti...Tii.."
"Kćeri!"-stavila mi je ruku na lice..Gurnula sam joj ruku..
"Zbog tebe sam ubila...Ti si se godinama skrivala..Da li si se nekada pitala,kako sam,šta radim???"
"Svaki dan.."
"Ne laži me...Zašto?Mogla si bar da pozoveš.."
Uhvatila me je za ruku...
"Ne diraj me!"-kroz suze sam pričala..
"Kćeri dopusti mi da ti objasnim.."
"Ti meni nemaš šta da objašnjavaš.."-odgurnula sam je i potrčala..
Emir je izašao iz auta i krenuo za mnom..
Kada me je stigao uhvatio me za ruku i zagrlio...
"Smiri se,molim te..Ne mogu da te gledam takvu.."-jako me je zagrlio..
"Mama mi je živa,Emire..."
Grlio me je,onako,snažno..Osećala sam se sigurno...Malo sam se udaljila..Stavio mi je svoje ruke na lice..Sve mi se mutilo..Pala sam u nesvest..Vanesa(moja majka) je potrčala ka meni i ušla u kola.
"Vozi.."-povisila je ton na Emira..
Do bolnice smo stigli u roku od 15 minuta..

Vanesa POV

"Požurite,požurite.."-vikala sam na sav glas..
Doktori su je stavili na krevet i odveli u sobu..Čekala sam nestrpljivo,cupkala u mesto...Bila sam nervozna da joj se nešto ne desi od šoka..
"Gospođo?"-prišao mi je dečko koji nas je i dovezao u bolnicu..
"Ko si ti?"-rekla sam..
"Ja sam Emir,sin John-a Gotti-a,dečko vaše ćerke..Želim da vas posavetujem sada nešto.Nadam se da ćete da me saslušate.."
Bila sam u šoku kako može tako da priča sa mnom ali ipak je on John-ijev sin...
"Reci!"
"Bilo bi bolje da ne budete ovde kada se probudi ako imalo mislite na nju i na njenu psihu.."
"Ko si ti da mi kažeš da ne budem pored svoje ćerke.."
"Gde ste bili onda sve ove godine..?Lomila se,kidala se,plakala...Mislila je da je sve izgubila...A vi,vi,šta ste bi radili?"

Dečko je u pravu..Najbolje da je ostavim dok se ne bude smirila..Bolje da je ne pritiskam..

"U redu.U pravu si,dečko.Čuvaj je."
Klimnuo je glavom...

Emir POV

Ležala je na krevetu,nevino,bela lica i raspršene kose po jastuku..Bila je i tako najlepša...Doktor je izašao iz sobe.Brzo sam potrčao ka njemu..
"Doktore,da li je dobro?"-pitao sam uplašeno
"Stabilno je."-rekao je hladnokrvno,kao da ga nije briga..
"Da li mogu da je vidim?"
"Možeš."
"Hvala vam doktore."-samo he klimnuo glavom i otišao.Kakav čovek,bože me sačuvaj..

Sandra POV

Sve je mračno...Trčala sam gde su me noge nosile..Bilo je ispred mene svetlo,a tamo je neko stajao..Bilo me je i pomalo strah..Kako sam se prebližavala sve mi je više osoba bila poznata..Stala sam ispred njega..Bio je to tata.Zagrlila sam ga jako najjače..

"Gubimo je..Gubimo?"-radili su reanimaciju srca..

Sve je odjednom postalo crno.Tate nije bilo,a ulice su bile mračne.Bilo je veoma hladno..Odjednom me je nešto povuklo..

"Uhh,povratili smo je.."-doktori su izdahnuli i polako izlazili iz sobe..
"Doktore,kako je?"-pitao je preplašeno..
"Dobro,ali bi bilo bolje da ne ulazite kod nje."
"U redu,čekaću ovde."-doktor je klimnuo glavom i otišao..