Moglo je biti drugačije

2

Morala sam da uspavam Ronalda jer je bio veoma uznemiren. Izmerim mu pritisak i izdahnem. Toliko mi je žao tog čoveka da ne mogu to da opišem. Jednostavno su ga umeli ovde, ostavili me sa njim i vratili se zabavi, niko ne mari za njega.

- Volela bih da mogu više da učinim za tebe – pokrijem ga i čujem vrata iza sebe.

- Marta doći ću sutra da ga proverim, ne zaboravi da mu daš lekove – okrenem se i ugledam nepoznatog tipa.

- Nija Marta – progovorio je i stala sam.

U mom stomaku se stvara neki mučan osećaj dok me ovaj čovek gleda. Kao prvo visok je i širok (njega ramena su zastrašujuća) kosa mu pada preko čela, gleda me fiksirano i ispoljava nešto. To nešto nije skupo odelo na njemu, niti taj čudan pogled, to je nešto... nešto.

- Kako je on? – pogledao je iza mene u Ronalda.

- Spava – odgovorim mirno.

Prekidaju nas Billi i Glorija.

- Kler, tu si. Kako je moj otac? – Billi glumi zabrinutost.

- Isto – kažem lenjo. Z njih je on ludak koji je oduvek bolestan.

- Hoće li gospodin Velington biti dobro? – Glorija je izgleda stvarno zabrinuta. Šta ova devojka radi ovde? Zašto se ne spasi?

- Ronaldovo stanje je komplikovano.

- Gde su mi maniri – Billi se smeje.

- Glorija ovo je Kler, naša prva komšinica i očev lični doktor – upoznaje nas ljubazno.

- Upoznale smo se – Glorija mi se nasmešila.

- Tako je – potvrdim.

- Kler ovo je Maksimilijan, moj poslovni partner – predstavlja mi tipa u odelu.

- Da – kažem kratko jer mogu da zamislim kakav je on partner.

- Ja idem, Marta zna šta treba da radi.

- Hvala ti puno Kler, moj otac je srećan što si bila ovde – Billi je savršeno ljubazan i dođe mi da ga tresnem po nosu.

- Rekao mi je nešto u vezi sa ogrlicom.

- Šta? – odjednom se uzbiljio.

- Nije želeo da je prodate.

- Nismo je prodali, to je u dobrotvorne svrhe, osim toga ostaće u porodici, Maksimilijan je ljubazno poklonio mojoj verenici – objašnjava mi.

Pogledam u Maksimilijana čije lice ne odaje ništa.

- Pa... to se mene ne tiče. Laku noć – kažem ljubazno i prođem između Maksimilijana i Billija.

Mrzim ovo mesto.

Moja sestra je vbeć pobegla, pustila mi je poruku a moji roditelji su ovde, nisam želela duže da ostanem tako da sam i ja krenula kući ali prvo Marta. Pronađem je i popričamo malo, za svaki slučaj ponovim joj sve.

Želela sam da odem prečicom do kuće, preko travnjaka, pored stare radionice i samo preskočim ogradu ali ne mogu. Okrenem se i udarim u nekog.

- O Bože... – podignem glavu i ugledam tipa od malopre, Maksimilijan.

- Nismo se propisno upoznali. Maksimilijan Red – pruža mi ruku.

- Ne interesuju me Billijevi prijatelji - ne pružam svoju.