Moglo je biti drugačije

10

Treba mi još morfijuma.

Otvorim oči i ugledam moje roditelje i sestru.

- Mama, tata budna je! – Tajana je viknula.

- Kler dušo čuješ li me?

- Kaži nešto mamino.

- Voda – usta mu mi suva.

- Evo, ide voda.

Otvorim oči i majka mi nakvasi usta vodom. Namrštim se jer sam pokušala da ustanem.

- Ne ustaj – sestra me vraća natrag.

- Imaš ranu.

- Da – setim se scene iz restorana. Luda Glorija me je ubola i to tupim nožem.

- Kako se osećaš? – pita me tata.

- Kolika je rana? Da li je bilo štete? – pitam ga.

- Doktor je rekao da je duboka ali popravio je svu štetu koju je nož napravio, oporavićeš se sto posto – nasmešio mi se.

- To je dobra vest.

- Kler budna si - doktor Ristek je ušao u moju sobu.

- Da.

- Moraću da je pregledam – rekao je mojoj porodici.

- Naravno.

- Imala si sreću, rana ti je sanirana na licu mesta i dovezli su te za par minuta – kaže mi.

- A imaš i sjajnog doktora – smeje se.

- Evane ne zezaj me, ne mogu da se smejem jer me sve boli.

- To je normalno, ali oporavićeš se.

- Da, za dva meseca.

- Otvori bolovanje, znaš kako to ide.

- Znam.

- Moraću da te zadržim ovde nekoliko dana, znaš proceduru.

- Znam.

- I nemoj sama da se lečiš – upozorava me.

- Neću.

- Dobro, da uvedem tvog dečka? – pita me zabavljeno.

- Mog dečka?

- Sestra balave nad njim.

Nasmejem se ali me rana zaboli.

- Prestani – upozorim ga.

- Izvini, daću vam malo privatnosti.

- Hvala Evane.

Evan je izašao i odmah zatim je ušao Maksimilijan, zaključujem da se nije presvukao.

- Hej... kako si? – pipa me za čelo.

- Nemam temperaturu, imam ranu na stomaku – našalim se.

- Znam samo... – privukao je stolicu i uhvatio me za ruku.

- Žao mi je.

- Nisi me ti probušio.

- Ali ja sam kriv.

Krivica se ocrtava na njegvom licu jasno kao dan i bilo mi ga je žao jer kad ga vidim... setim se onog pogleda u restoranu. On misli da sam očaravajuća.