Moglo je biti drugačije

13

Nisam se odselila od kuće jer mi je otac jasno stavio do znanja da se to može dogoditi samo kad rešim da se udam, i moja sestra, time je razgovor bio završen. Kad sam to rekla Maksimilijanu smejao se kao blesav, naljutila sam se i spustila mu slušalicu ali on je rešio da se iskupi i zato me vodi za vikend na odmor. Hotel, plaža, on i ja.

Kako i svako žensko spakujem kako potrebne tako i nepotrebne stvari, Maksimilijan je došao po mene i krenuli smo pravo na aerodrom.

Naš hotel je bio vau a to što delimo istu sobu je duplo vau. Jesu li ovo njegove pripreme za naš prvi seks? Odjednom sam osetila nervozu, ne znam zašto jer nevina nisam.

Maksimilijan je morao da telefonira a ja sam rasporedila naše stvari, kako se on zadržao rešila sam da se istuširam. Istuširala sam se a on je još uvek telefonirao. Izvučem kupaći jer sigurno idemo na plažu. Ponela sam jedan u crvenoj boji jer Maksimilijan voli tu boju.

- Crveni – grli me i ljubi u vrat.

Sklonim kupaći i okrenem se ka njemu. Stavim ruke oko njegovog vrata.

- Ako planiraš da telefoniraš po dva sata teško da ćeš se odmoriti.

Podigao je telefon, ugasio ga i bacio na noćni sto. Nadam se da će i dalje da radi.

- Zadovljna? – pita me i hvata rukama moju zadnjicu.

- Ne baš – nasmejem se i on me podigne na svoje kukove.

- Onda definitivno moram nešto da uradim po tom pitanju.

- Slažem se – sagnem se i poljubim ga.

Nakon poljubca Maksimilijan me poleže na krevet i krivi glavu.

- Ima planove za noćas sa tobom – ističe.

- Pa?

- Ovo kvari moje planove – otvorio je moj peškir. Ispod njega nisam imala ništa.

- Moraću nešto da izmenim – sagnuo se i gricnuo moju bradavicu a moje telo je odmah reagovalo.

Dodoruje me samo palcem i koža mi se prosto ježi.

- Ako te boli rana kaži mi i zastaviću se – bio je ozbiljan.

- U redu – uhvatim ga za glavu i poljubim. Kakva rana čoveče ja gorim.

. . .

Kupanje je propalo za danas, kao i sunčanje jer sam ja u krevetu sa Maksimilijanom – vodili smo ljubav, ručali u krevetu i izležavamo se.

- Moramo da izađemo za večeru – kažem ozbiljno.

- Može – poljubio me je i uzeo daljinski upravljač.

Maksimilina je održao obećanje, izašli smo na večeru, zatim so malo poršetali i vratili se natraga ali...

- Mislim da smo pogrešili sobu – kažem.

- Nismo.

Koračam kroz našu sobu koja je zatamljena, sveće su na sve strane, na krevetu latice od ruža...

- Šta je ovo? – okrenem se ka njemu.

- Moj plan za večeras.

- O - setim se. Znači to sam pokvarila.

Nasmešim se i zagrlim ga.

- Hvala.

- Nema na čemu – poljubio me i znala sam da moram ostvariti ovaj plan.

. . .

Sve što je lepo kratko traje pa tako i ovaj vikend. Nakod dva divna dana vratili smo se svakodnevnicama.

Bila sam srećna, zaista jesam ali kada sam čula da me traže detektivi malo sam se uplašila.

- Da ja sam Kler – potvrdim.

- Ovde smo zbog smrti Krisa Velingtona.

- Ovaj... sedite – kažem zbunjeno.

- Hvala.

- Otvorili smo ponovo slučaj.

- Ali zašto?

- Zato što sumnjamo da je u pitanju ubistvo.

- Ubistvo... prošlo je toliko godina...

- Ubistvo ne zastareva – objašnjava mi detektiv.

- Ja... zašto sada?

- Pokrenuta je ponovna istraga i izvršili smo obdukciju za vikend, prva je bila loše odrađena.

- Hoćete reći da je neko ubio Krisa i taj neko je to zataškao?

- Tako je.

- Ja... ne znam kako bih mogla da vam pomognem.

- Imamo izjavu Viktora Reda u kojoj tvrdi da ste vi znali za zlostavljanje maloletnog Krisa od strane njegove maćehe Felisije Velingtron i njenog sina Billija, to je potvrdio i Maksimilijan Red. Vi ste jedini svedok kojeg imaju u slučaju protiv Felisije i Billija Velingotna.

- Kojeg imaju? Oni su zahtevali da se istraga ponovo otvori zar ne?

- Tako je.

Iskoristili su me. Iskoristio me je.

- Gospođice?

- Da, izvinite. Naravno reću ću sve što znam.

- Morate poći sa nama u policijsku stanicu, izjava mora biti zvanična.

- Naravno.

Dva sata sam pričala sve što znam o Krisu, o njegovim povredama, stvari kojih se sećam, rekla sam sve. Nije mi žao, za Krisa bih uradila sve ali žao mi je što sam ovako iskorišćena. Mogli su samo da me pitaju, samo jedno pitanje.

. . .

Vratila sam se kući poraženo, naravno svi su već znali šta se dešava, svi osim mene jer sam ja za vikend bila sa dečkom, u luksuznom hotelu i bila sam srećna.

- Kako se osećaš? – pita me sestra.

- Kao Glorija – napokon je razumem.

- Kler...

- Sve što sam rekla Maksimilijanu i njegovom ocu završilo je u policiji i nisam ljuta zbog toga, istina treba da se sazna ali mi je krivo što mi on nije rekao. Trebalo je samo da zatraži moju pomoć a on me umesto toga sakrije.

- Možda je želeo da te zaštiti ili si u pravu, iskoristio te je za informacije.

- To nije... pismo – setim se.

- Kakvo pismo?

- Kris mi je napisao pismo pre nego što je otišao. Gde je to pismo? – ustanem i krenem da preturam po stvarima. Nisam ga bacila, sigurna sam.

- Kler...

- Našla sam ga – pronađem pismo i udahnem duboko.

- Šta piše?

- Piše o tome kako će otići, kako ga više niko neće povrediti, kako će se možda jednog dana vratiti i Felisija i Billi će platiti za svoje grehe, da mi ostavlja prsten...

- Daj mi to – Tatjana uzima pismo i čita ga.

- Ovo je dokaz Kler, dokaz.

- Ali koliko snažan? Šta ako nije dovoljno jak i Billi sazna da je pismo poteklo od mene?

- Pretpostavljam da moraš sama da doneseš odluku ali ja sam za. Sredimo tog kučkinog sina.

- Za Krisa – kažem hrabro.

- Za malo pravde na ovom svetu.

- Ideš sa mnom? – pitam je.

- Uvek.