Moglo je biti drugačije

20

Živim u grehu! Da je po mojoj majci gorela bih u paklu. Ona je uvređena jer ne želim da se vratim kući. Ne znam kako da joj objasnim da smo Maksimilijan i ja srećni. Njegov otac se vratio u porodičnu kuću i komašija je sa mojim roditeljima a čujem i da se druže međutim moja majka stalno nešto trtlja. Pa šta ako nisam udata? Polako, biće vremena, ne znam kako da joj objasnim da uživam. Otac se nije mešao, za divno čudo ali je sve vreme sedeo pored nas. Na kraju smo sestra i ja toliko izludela majku da se mama naljutila a Tatjana je otišla da je teši. Ja samo otpuhnem.

- Tvoj red tata – pogledam u njega.

- Nema potrebe – odmahnuo je rukom.

- Ne, stvarno, ćutiš sve vreme. Prosto sam iznenađena.

- Znam mila znam.

- Šta znaš?

- Da ć

- Da ćete se Maksimilijan i ti venčati, rekao mi je. On smatra da je glupo da se šetaš tamo-vamo i slažem se.

- Rekao ti je?

Ni ja to ne znam. Mislim bilo je nečeg tu i tamo ali meni pitanje nije upućeno.

- Da, propisno je zatražio tvoju ruku, vaspitan je on mladić.

Ha! Zašto ja tek sada ovo čujem?

- Ovaj...

- Dvoumiš se? – tata podiže obrve.

- Nije to u pitanju samo želimo neko vreme da provedemo u miru naročito Maksimilijan, bio je ovo naporan period za njega.

- Razumem. Razgovaraću ja sa tvojom majko, ništa ti ne brini.

- Hvala oče.

. . .

Znam gde je Maksimilijan. Radi, U poslednje vreme je zaposlen sa novim kazinom i uglavnom je tamo. Kupim tonu slatkiša jer znam da svi nešto tamo rade i rešim da ga pitam zašto ja nisam obaveštena o traženju moje ruke.

Sem me dočekuje i pozovem ga unutra, tamo su već bile cure i neki majstori, kada sam im ponudila slatkiše bili su oduševljeni. Volim kad me ljudi vole.

- Došla si da oteraš štence a? – Samanta me zeza.

- Kakve štence? – setim se da ona tako zove nove devojke.

- Šef je zaposlio dve nove devojke.

- Iskreno... briga me jer ja očigledno treba da se udam za njega.

- Zaista? Zaprosio te je! – ciknula je.

- Nije.

- Pa kako onda?

- Tražio je moju ruku od mog oca a ja o tome nisam obaveštena. Koliko je to uvrnuto?

- I jeste čudno. Jesi li sigurna da te nije zaprosio? – stavila je ruku na bok i gleda me kao da sam zaboravila sopstvenu prosidbu.

- Bože Samanta!

- Možda nije bila klasična prošnja...

- Sigurna sam!

Obe se okrenemo jer je u našem pravcu išla devojka koja je jecala a druga je tešila. Namrštim se jer je u tom pravcu Maksimilijanova kancelarija.

- To su štenci. Šta se dešava devojke? Jeste li dobro? – pita ih Samanta.

Plavuša je jecala a crvenokosa je tešila.