Moglo je biti drugačije

8

Prilično sam popila ali ne toliko da ne primetim kako se Billi mota ovuda, ne prilazi nam direktno ali tu je negde. Kako je odmicalo vreme pilo se sve više sve dok nije došao Maksimilijan i naredio da se devojke odvezu kućama, sve osim mene. Bila sam pijana tako da mi je bilo svejedno.

- Zašto se Billi mota oko tebe? – pita me Maksimilijan.

- A?

- Billi – ponavlja.

- Progonio me je jedno vreme.

- Kad? Bila sam na fakultetu, bilo je to davno.

- I?

- Šta i? Zar misliš da bih bila nekad sa tim ljigavcem? Znam ja odlično kakav je on - navalim se na njegov auto jer mi se malo vrti.

- Ti sve znaš.

- Volela bih da ne znam – izdahnem.

- Nedostaje mi Kris – ne znam zašto sam to rekla ali kad popijem uvek sam melanholična.

Navalio se na haubu pored mene.

- On je odavno mrtav.

- On je bio moj najbolji prijatelj, simpatija iz vrtića i moja prva ljubav.

- A jel?

- Da, nikad mu to nisam rekla ali znao je on. Po mojim obrazima.

Maksimilijan se smeje.

- Nije smešno, uvek bih pocrvenela kada bi mi udelio neki kopliment a kako sam imala buckaste obraze to se jasno videlo. Zvao me je Bombonice.

- Pa više nemaš buckaste obraze.

- Nema ni Krisa – okrenem se tužno ka njemu.

- Popila si malo više, odvešću te kući.

- Znaš... vi uopšte ne ličite. Braća bi trebalo bar malo da liče zar ne? – oni su tako različiti.

- Ne bih znao, nisam ga upoznao.

- Pa ipak evo te ovde.

- Evo me ovde.

- Ne želim više da me ljubiš – namrštim se.

- Zašto?

- Zato što mi se dopada – mislim ono stvarno.

Uspravio se i stao ispred mene.

- Svako treba da dobije poljubac za rođendan – stavlja prste ispod moje brade i tera me da ga gledam u oči.

- Pijana sam.

- Pripita.

Uhvatim ga za zglob da sklonim njegovu ruku kad mi pažnju privuče njegova narukvica. To nije narukvica, to je amajlija. Moja amajlija.

- Odakle ti ovo? – ja sam ovo poklonila Krisu.

- Obična narukvica.

- Nije obična, ovo je moja. Ja sam ovu amajliju poklonila Krisu.

- Pijana si, ovo je obična amajlija.

Ošinem ga pogledom.

Je li on... može li biti... ali ne... Kris je mrtav. Zar ne?

. . .

Glava me ubija. Sklonim ćebe i ustanem iz kreveta. Otvorim oči i zalednim se. Gde sam to ja jebo te? Ovo nije moja soba. Premotava film u glavi – moj rođendan, Maksimilijan, narukvica... Kris! Ali kako sam završila ovde? Imam prekid filma.