Veliki preokret

1. deo

-Jutro-
"Iva! Budi se, zakasnićeš u školu!" Mama me je budila, bar je pokušavala. Zašto mora svako jutro rano da se ustaje? Prokleta škola.
"Evo mama, još samo 5 minuta, molim te." Ne ustaje mi se, kada bih mogla samo još malo da spavam... Okrenula sam se i stavila jastuk preko glave. Kao da ću tako prestati da čujem sve oko sebe i konačno se pošteno naspavati.
"Pa moraš da se spremiš, zakasnićeš kao i prošli put. Iva bre!"
"Dobro, dobro. Evo.." Saglasila sam se i ustala. Spremila se, obukla sam farmerke, majicu kratkih rukava i kožnu jaknu. Izašla sam ispred kuće i čula Ivanu i Lazara kako me zovu...
"Iva, hajde požuri zakasnićemo!"
"Evo, evo, joj ljudi." Nikad se nisu ljutili na mene, a ni ja na njih, mislim nikad mi nisu ništa toliko loše uradili da bih se naljutila. Volim ih kao brata i sestru.
Lazarev tata nas je odvezao kolima do škole i u školi je bilo uobičajeno. Kući smo se vratili peške i naravno...
"Hej Iva pazi stepenice!" Ivana je toliko paničila, kao da ne znam kuda idem.
"E opet stepenice!" I Lazar naravo, ne znam zašto toliko brinu, pa neću pasti sigurno.
"Ljudi šta vam je? Pa ne idem prvi put ovim putem, navikla sam se, stvarno ste smešni, a i imam štap." Počela sam lagano da se smejem, a i oni su.
"Pa dobro, moramo malo... nego hoćete večeras da izadjemo negde?" Ivana je upitala.
"Pa može." Odgovorila sam.
"Može, gde ćemo? U koliko?" Lazar uvek ima gomilu pitanja.
"Hajmo na naše mesto da blejimo malo, može? Pa ne znam u koliko, Iva?" Inače to 'naše mesto' nije bilo baš neko posebno mesto, to su obične stepenjice kod nekog parka, ali tu smo obično izlazili.
"Mogli bi oko osam, može?" Iako sam to rekla, znala sam da ću kasniti, pa to će biti negde oko deset minuta kasnije.
"Važi." Lazaru je uvek svejedno. Nekad pomislim da on baš ništa ne radi kada nije sa nama.
"Važi, doćićemo po tebe, nemoj da te čekamo." Okej, ponovo to o kašnjenju, ajmo da zaboravimo da uvek kasnim.
"Pa dobro, nije da uvek kasnim, ali.."
"E ludice naša." Dodao je Lazar.
"Pa volim vas!" Rekla sam nekako baš srećno i stvarno sam to i mislila, volim ih najviše.
"I mi tebe!" Rekli su.
***
Već je 5 do 20:00, joj! Moram brzo da se spremim, ponovo ću zakasniti, nadam se da se neće ljutiti. Nabrzaka sam obukla iscepane farmerke i neki dzemper. Izašla sam i naravno ovi su me čekali i toliko su vikali da je bilo čudo sto ih moja mama nije čula, a baš su ludi. Nekako su bili čudni čitavo veče i sutradan u školi su bili čudni ne znam zašto. Kada sam posle škole došla kući ništa se nije čulo, kao da niko nije bio tu, a obično su svi tu kada dodjem i čuje se televizor i još svašta nešto, a sada baš ništa. Kad god otvorim vrata uvek neko pridje da me uvede u kuću, a sada ni to. Krenula sam sama da udjem i onda odjednom čulo se grupno: "Srećan rodjendan!"
"Najlepša i najbolja sestrice srećan ti rodjendan, da živiš još 100 godina i da mi uvek budeš tako vesela i tako luda! Ovo je za tebe!" Stefan mi je prvi čestitao, tako je duša. Onda mi je stavio neku kutiju u ruke.
"A ne mogu da verujem! Stefane hvala ti puno, volim te!" Brat najbolji, kasnije ću videti šta mi je poklonio.
"Ivo, srečan rodjendan! Volim te najviše!" Ivana me je tako jako zagrlila, obožavam je.
"Hvala, Ivana! Ja tebe još više!"
Ne mogu da verujem da sam zaboravila sopstveni rodjendan, ali naravno svi oni su tu koji nikad ne bi zaboravili, hvala im, ah tako sam srećna!
"Mila, srećan rodjendan! Mi imamo posebno iznenadjenje, njemu ćeš se najviše obradovati, sigurno." Rekli su mi roditelji, ostavljajući me da mislim koje je to iznenađenje.
"Hvala vam! A koje je to iznenadjenje?"
"Polako, saznačeš na kraju proslave." Roditelji me drže u neizvesnosti, pa divno.
"A što? Recite mi sad, molim vas." Pokušavala sam da ih ubedim.
"A ne može sad, strpi se malo" Dobro tata, ali ne bi škodilo ni da sada kažete.
"Dobro..." Složila sam se.
"Nemoj da budeš tužna, pa danas ti je rodjendan treba da budeš srećna! Pa znaš da te volimo." Dodala je mama, ima tako nežan glas.
"Znam, znam i ja vas!"
Kuća je bila puna i dobila sam mnogo poklona. Još malo pa će kraj proslave jedva čekam da vidim šta je to sto su mi roditelji pripremili.
"E Iva, ja stvarno sad moram da idem, već je kasno, a i dugo smo ovde." Zar je tako brzo prošlo to dugo vremena? Lazar već ide.
"I ja bih morala da krenem." Rekla je Ivana tužnim tonom.
"Zar već?" A nisam htela da idu, stvarno. Bez njih mi je dosadno.
"Moramo." Rekla je Ivana.
"Ah dobro, hoćete doći po mene pre škole?"
"A..pa..da, hoćemo." Malo je otezao dok je pričao.
"Lazare? Zašto si se zamislio?" Pitala sam.
"Ma doćićemo, ne brini, kao i svaki dan, ma Lazar je budala, znaš ga." Kada je Ivana to izgovorila počeli smo da se smejemo.
"Da, da." Potvrdio je Lazar uz smeh.
"Pa dobro onda, vidimo se sutra!" Rekla sam.
"Haj vidimo se!"
"Ćao, ćao!"
"Ćaos"
Polako su svi otišli i onda sam krenula malo da smaram roditelje, baš me zanima koje je to iznenadjenje.
"Mama! Tata!" Dozivala sam ih ulazeći u sobu.
"Reci dušo?" Mama baš kao da ne zna zašto sam došla.
"I?"
"Šta i?" I tata se pravi kao da nema pojma o čemu se radi.
"Pa hoćete mi reći koje je to iznenadjenje?" Tako sam radoznala.
"Pa hoćemo, naravno." Dodao je tata.
"Pa recite."
"Dodji ovamo, sedi."
Polako sam prišla i sela, jedva sam čekala da saznam šta je to i mama je počela da mi objašnjava.
"Pa ovako..."