Veliki preokret

3. deo

Kako sam otvorila oči, na početku je sve bilo mutno, posle 2-3 sekunde sve je bilo potpuno jasno. Ne mogu da verujem! Ja vidim! Tu je bio doktor pored mene, jedan čovek i žena, to su mi valjda roditelji, dva dečka i jedna devojka. Ustala sam i prišla sam roditeljima.
"Mama? Tata?" To su oni, to su sigurno oni...
"Da, dušo, to smo mi." Snažno sam ih zagrlila.
"A tako vas volim! Mama mnogo si lepa, a i ti tata!" Stvarno su bili prelepi, ne znam za ostale ljude, pošto još nisam videla nikoga, ali meni su izgledali savršeno.
"Hvala, mila. I mi tebe!" Rekao je tata sa suzama u očima. Nadam se da su bile radosnice. Zatim sam prišla onom visočijem momku.
"Ti, ti, ti, ti si.." Počela sam da mucam, a i po malo da plačem.
"Aha." Stefan je klimnuo glavom.
"A Stefane!" Jako sam ga zagrlila, tako prija bratovljev zagrljaj. I on je bio savršen. Baš svi su bili prelepi.
"Lazare? Ivana?" Okrenula sam se prema ono dvoje. Oni su klimnuli glavom, a ja sam ih samo jako zagrlila.
"A tako ste lepi, divni!"
"A da vidiš tek sebe, ti si prelepa." Ivana mi je dala kompliment, ali ona je zaista prelepa. A ja? Pa moram saznati kako izgledam...
"Lepša od tebe sigurno nisam. Doktore, imali ovde negde ogledalo?"
"A ne, kad dođeš kući onda ćeš tek moći da vidiš sebe." Zar moram toliko čekati da bih videla kako izgledam?
"A kad mogu da idem kući?" Pitala sam sa znatiželjom.
"Pa kad ti želiš?" Sviđa mi se ovaj doktor.
"Sad." Odlučno sam odgovorila.
"Šta čekas onda?" Počeo je da se smeška. Odmah sam se spakovala, presvukla i za nekoliko sati svi smo krenuli kući.
"Evo stigli smo." Rekao je tata kada smo bili već pred kućom.
Izašla sam iz auta i odmah potrčala ka kući, bila je još veća i lepša nego što sam mislila da jeste. Uletela sam unutra kao luda i sve razgledala. Sve je bilo tako divno. Kada sam ušla u moju sobu nisam mogla da verujem koliko imam lepih stvari. Sve, sve je prelepo. Legla sam na krevet i samo gledala okolo i dalje ne mogu da verujem da sam progledala!
"I je li ti se svidjaju tvoje stvari?" Nisam ni primetila kada je Lazar ušao.
"Još pitaš.. pa sve je presavrćeno."
"Srećan sam zbog tebe."
"Hvala ti." Ustala sam i zagrlila ga. A da, pa još ne znam ni kako izgledam. Prišla sam ogledalu i skroz mi se svidelo moje lice, a obozavam sebe...
"IVA!" Čuo se Stefan kako se dere sa prvog sprata.
"Nisam gluva!" Pa i Amerika bi ga čula.
"A... pa dobro, nego aj da jedemo."
Bukvalno sad je i hrana ukusnija, mnogo je bolje kada možeš da je vidiš.
***
Prošla su već 3 meseca, život mi je skroz bolji nego pre.
"Hajde Iva, budi se!" Mama po običaju, svako jutro.
"Jasno, gazda!" Počela sam da se smejem i polako da ustajem.
"Ajde, ajde, a ja idem da vidim ko zvoni."
"Dobro." Mislim da me nije ni čula, već je izašla. Spremila sam se, uzela ranac i krenula da izadjem.
"Znaš li ti koliko je sati? Kasniš mala, čekaju te ovi ispred." Stefan je sedeo ispred televizora sa telefonom u rukama, pa bravo za njega.
"Dobro, veliki." Naravno naglasila sam to veliki. Gađao me je jastukom, koja budala.
"Nastavljaš da kasniš, nego znaš šta ima novo?" Ivana je odmah počela. Nešto novo? Nije odavno ništa novo se desilo.
"Izvinite, pričaj..."
"Kažu da novi dečko dolazi u naš razred, možda ti se svidi." Novi dečko? Opa, jedva čekam da vidim ko je.
"Nikad se ne zna..." Može biti i ružan, a i neki lepotan.
"Što nam se Laki nešto ućutao." Nisam primetila dok Ivana nije dala komemtar. Lazar je bio nešto namršten, ali mislim da je malopre bio baš lepo raspoložen.
"Ma daj pusti me!" Tako je grubo odgovorio i pošao je brže. Bio je ispred nas.
"Šta mu je?" Stvarno mi nije bilo jasno.
"Nemam pojma, možda je ljubomoran." Joj, Ivana, stvarno ti je to prvo palo na pamet?
"Ma ne, zašto bi bio?"
"Ne znam."
"Ma ne lupaj Ivana, možda je samo imao loš dan."
"Možda." Sve mi je to malo čudno. Zašto to misli?
Ušli smo u učionicu i nigde nisam videla tog dečka, možda i neće doći.
"Iva, vidi!" Ivana mi je pokazala glavom ka ulazu u učionicu.
To je on, kako je samo savršen. Onako me je pogledao sa strane i namignuo mi, joj! Ušla je nastavnica i on je seo dve klupe ispred nas.
"Kao što ste možda već primetili, imamo novog đaka. Ustani i predstavi se!" Govorila je nastavnica, a ja sam samo u njega gledala.
"Ja sam Uroš Vajić. Nadam se da ćemo se lepo družiti." Malo je govorio smoreno, ali ipak sa osmehom.
Kako ima lep osmeh! Ja sam gledala u njega kao tele, pogledala sam Lazara, skroz je bio mrzovoljan.
"Ko će da mi kaže šta se desilo 1901. god? Ajde ti Iva!" A ne, nemoj mene, koji bedak, morala si baš sad. Pošla sam da ustanem, a onda....