Veliki preokret

17. deo

"Stvarno me ne zanima nikakva istina o tebi, a i valjda možeš sama o sebi da se brineš."

Osećam se tako... tako... odbačeno. Kao da ono nije bio on. Šta mu se dogodilo za jedan dan? Ono nije bio Danijel kojeg ja poznajem. Ono je bila skroz druga osoba. Danijel ne bi to uradio. On bi se sigurno složio sa mnom i podržavao me. Šta je sa njim? Hoću starog Danijela nazad. Ne tražim puno, samo to.
Ponoć je i nema šanse da zaspim.
"Ššš..." Šta? Da nije malo kasno za posete? Dženifer...
"Šta ćeš ti ovde?" Nesigurno sam pitala. Ipak je ona vampir i nemoćna sam pred njom.
"Došla sam nešto da te zamolim." Nije joj bilo svejedno što mi to govori. Vidi se na njoj da je previše ponosna da bi nekoga molila ili se izvinjavala. Verovatno ju je neka baš jaka sila naterala da uradi ovo što sad radi.
"Da me zamoliš?" Začuđeno sam upitala. To stvarno nisam očekivala od nje.
"Da, da te zamolim. Ne pravi se nevinašce, da ne moram ne bih ni bila sad ovde, tako da nemoj ništa govoriti i samo me slušaj, je li okej?" Pa naravno da ju je neko naterao da ovo uradi, sigurno ne bi sama došla baš kod mene da me moli za nešto. Videćemo šta to ona ima da kaže. Klimnula sam glavom da bi počela da objašnjava.
"Verovatno ćeš sve ovo prihvatiti, jer je vezano za Danijela i radi se o njegovom životu. Ako ga toliko voliš pomoći ćeš sigurno..."
"Čekaj... šta? Je li on dobro? Šta mu se desilo? Kako mu mogu pomoći? Šta se dešava, kog đavola?" Tako sam zbunjena. Ja... ja bez njega ne mogu... ako se njemu nešto desi... ne znam.
"Dosta sa pitanjima. Opušteno, za sada mu je dobro, ali ako nastaviš toliko da dosađuješ sa pitanjima izgubićemo dosta vremena i možda za sve bude kasno." Prvi put vidim da je Dženifer tako... pa ne znam ni da opišem. Iako sam je samo jednom videla, dosta je bolja nego što je bila prošli put. Ponašala se kao neka kučka, a sada je dosta bolja.
"Neko zlo je u gradu..." Nastavila je. "Ne znam tačno šta je to, ali... uglavnom to je u Danijelu. Mislim da mu je ušlo u mozak ili kako već, ne znam. Znam samo da moramo vratiti starog Danijela, jer ovaj novi se nikome neće svideti. Radi mnogo loše stvari. Ubija ljude, napada na sve koje stigne... je li dolazio danas kod tebe?" Skoncentrišem se i vratim sećanje unazad. Pa... onda u parku, sigurna sam da ono on ne bi rekao. Zar je moralo ovako nešto da se desi? Baš sad? Sad kada sam trebala ono da saznam... Nadam se da to nema neke veze sa tim.
"Videli smo se malopre. Nije bio baš raspoložen i drsko se ponašao. I na kraju je samo otišao." Objasnila sam.
"Imaš sreće što te nije napao. Nadajmo se da te dovoljno voli da te ne bi povredio. Ako te je pravi Danijel toliko voleo koliko je govorio, onda mu možemo pomoći. A ako ne... pa bolje da ne razmišljamo o tome. Prvi put sam zahvalna na tome što toliko voli baš čoveka. Jedino mu čovek sada može pomoći." Kada ona izgovori to 'čovek' izgleda da smo mi kao neko poslednje smeće. Dobro, vampir si, ali to ne znači da može tako da se ponaša prema ljudima. Mada... ipak joj mi dodjemo hrana. To valjda sve objašnjava.
"Ali šta se dešava sa njim?" Iako mi je sve ono rekla i dalje ne kontam šta se dešava.
"Radi stvari koje on ne bi želeo da radi i neko... ili nešto, manipuliše sa njim. Skontaćeš vremenom." Okej, ali...
"I kako mu ja mogu pomoći?"
"Da li si spremna da uradiš baš sve da on bude dobro?"
"Da." Potvrdila sam. Bilo šta, samo neka bude okej.
***
U jednoj devojci nalaze se sve moguće stvari koje privlače zlo. Iako ona toga nije svesna, ona je kriva sto se sa mladim vampirom sve te stvari dešavaju. Misli da može da mu pomogne, ali nije to tako jednostavno. Nije ona obična tinejdžerka koja se zaljubljuje u vampira. Ona je mnogo više od toga. Ona nije običan čovek.
A on...
Bio je svestan da radi loše stvari, ali nije mogao da se kontroliše. Znao je da neko drugi radi to umesto njega, ali opet nije mogao ništa da učini.
Nepoznata plavuša prolazi pored njega. Pokušava da suzbije želju da je napadne i isisa svu krv iz nje, ali je u tom slučaju nemoćan. Lagano ustaje, približava joj se sa ledja... više i nema svoju vampirsku brzinu, više ne ume da je koristi, ili ne može. Zastaje na trenutak. Nije mu svejedno. Ali opet to nešto ga probada.
Očnjaci su mu se izdužili, što znači da je spreman. Spreman da još jednu nedužnu devojku ubije.
Zvuk cipela koji odzvanja u tunelu, prekida vrisak, a onda nastaje dobro poznata tišina.
***
Dženifer je otišla. Rekla je da je samo jedan poljubac dovoljan da on ponovo bude dobro. Ali ako me on ne voli dovoljno, može da me ubije. Ustvari ne. Ne on, on me sigurno ne bi ubio, već to što se nalazi u njemu. Samo se nadam da me je voleo onoliko koliko je govorio.
Glas u glavi nisam čula od našeg poslednjeg susreta. Ne znam šta se dešava sa mnom, ali šta god da je želim što pre da prestane i da se stari Danijel ponovo vrati.
Nakon dugog prevrtanja i razmišljanja napokon sam zaspala.
Probudilo me je dosadno zvono telefona. Pa koliko ima sati? Možda negde oko 8-9, bar mislim.
"Molim?" Umorno sam se javila. A samo hoću da spavam.
"U 14h, kod kafića 'Kontakt', odgovara?"
"Molim? Ovaj... ko ste vi?" Zbunila sam se. Pa ko i ne bi kada me ovako rano probudio.
"Zar nisi trebala da očekuješ poziv? Dolaziš li sama?" Ma daj. Skroz sam zaboravila na sve ono. Sve vreme sam mislila na Danijela i na sve ostalo sam zaboravila.
"Da, dolazim sama." Hladno sam odgovorila. Nadam se da će do večeras sve biti uredu sa Danijelom.
"Tako sam i mislio." Uf, ovo je već malo čudno. Zašto je tako mislio?
"Al...?"
"Znači dogovorili smo se?" Nije mi ni dopustio da postavim pitanje. Zar nije to malo nekulturno? Misli da moze samo on da postavlja pitanja i niko drugi.
"Da, biću tamo." Odgovorila sam. Nisam htela da se svadjam. Čak ga ni ne poznajem. A i u svakom slučaju on meni treba nešto da kaže o meni, a ne ja njemu. Tako da i nemam mnogo izbora. Čuo se uobičajen zvuk kod spuštene slušalice. Ostavila sam telefon i kad sam skontala da je tek 6h, nastavila sam da spavam.
Ili sam bar mislila da sam nastavila da spavam. Već sat vremena samo sedim i buljim u jednu tačku. Ne mogu da zaspim. A morao je baš u 6h da me probudi. Okej, nema meni spavanja. Opet sam uzela telefon i sve do 11h sam igrala igrice, visila na netu i sve ostalo. Mrzim kada me tako probude.
Kada sam obavila sve u kupatilu, zvali su me na doručak i nemam pojma šta ću da radim do 14h. Od moje kuće do tog kafića gde treba da se nađemo ima 15 minuta, tako da moram krenuti oko 20 do 14h da ne bih zakasnila.
Danijela nisam videla od sinoć. Nadam se da ću ga danas videti i da će sve biti uredu.

Tolika me nervoza hvata, kao da imam neki javni nastup. Malo me je i strah jer ipak ne poznajem tog čoveka. Krenula sam sama i nije mi svejedno. Bilo bi mi mnogo lakše da je stari Danijel pošao sa mnom. Ali...valjda će se sve dobro završiti.
Imam još 15 minuta pre nego što stignem. Ali ipak, volim sama da šetam. Nekako se opustim u svojim mislima.
Kada bi me pitali da li više volim da budem sama ili sa društvom, sigurno bih odgovorila da više volim sama da budem. Ne volim ljude. Ne neke pojedince, nego više kao celu rasu ljudi. Još uvek nisam srela čoveka koji ume da voli, koji je savršen onakav kakav jeste. Svi su umišljeni, bukvalno svi misle samo na sebe. Ne kažem da i ja nisam takva, ali mrzim to.
Polako se približavam mestu gde treba da se sastanemo. Nadam se da ću ja prva stići i da neću morati da prepoznajem tog starca. Čudno je tačno stižem na vreme. Obično kad god krenem i gde god krenem moram da zakasnim. Ovaj put ne kasnim baš ni malo.
Nalazim se ispred kafića i ne vidim nikog ko me podseća na starca. Ovde sigurno nema nikog starijeg od 25 godina, što je čudno. Na vrhu zgrade nalazi se veliki, sivi natpis 'KONTAKT'. Nije ništa detaljno uradjeno, jednobojan je i samo oko slova se nalazi crna traka. Jednostavan je, ali privlači pažnju.
Prilazim praznoj klupi u blizini i sedam na nju. Odavno nisam bila u ovoj uloci. Zadnji put sam bila kada sam išla sa Ivanom i Lazarem da odnesem nešto nekoj ženi. A to je bilo baš davno. Prema meni se približava neka starija žena, obučena u belo, na visokim potpeticama i najsvetlijom bojom kože koju sam ikada videla. Izgledala je kao da je providna. Udaljena je nekih dvadesetak koraka i pogled nije pomerala od mene. Kada je stigla na korak od mene samo me je tako hladno pogledala u oči, skrenula na levu stranu, i otišla. Oči su joj bile crvene. Kao da je đavo. Prvo što sam pomislila o njoj bilo je to da je ona ustvari đavo obučen u belo. Beli đavo. U poslednjih mesec dana upoznala sam se sa svakakvim bićima i ne bi me čudilo da postoji i tako nešto. Ostala sam nepomična. Jeza koja me je uhvatila od njenog pogleda zadržala se baš dugo. Nisam svesna šta sam upravo videla. Izgledala je tako nestvarno. Usudila sam se da uzmem telefon i pogledam koliko je sati. Izgledalo je kao da je prošla večnost od kad sedim na ovoj klupi, ali sat pokazuje da je sada tek 14:00h. Malopre kad sam pogledala bilo je samo minut pre, a nije moguće da je samo tolišno prošlo. Ustala sam da pogledam ima li igde tog čoveka. Primetila sam jednog mlađeg čoveka koji stoji na uglu kafića. Mislim... nisam sigurna da je bio mlad, s obzirom da je bio okrenut ledjima, ali po načinu na koji stoji, moglo bi se tako reći. Odlučila sam da pridjem i pitam da li je možda video nekog starca. Pa nemam šta da izgubim. Mislim da me je taj starac sve vreme lagao i da, ustvari, neće ni doći. Izgleda da samo nekako skuplja pare kada neko pozove na onaj čudan broj. E pa ja sam toliko glupa da sam poverovala čoveku kojeg sam videla prvi put u životu. Samo se nadam da nije nešto poput otmice ili tako nešto. Prišla sam tom čoveku i malo se nakašljala. Mislila sam da će se bar okrenuti, ali nije reagovao.
"Izvinite...?" Malo sam se nagela u stranu kako bi mogao da vidi da stojim iza njega. Ali i on se pomerio tako da mi je opet bio okrenut leđima. Pa ovo nije više normalno, ali uopšte. Zašto uvek ja moram da sretnem neke ludake?
"Je li možete samo da se okrenete? Moram da vas pitam nešto." Sačekala sam par trenutaka u nadi da će se okrenuti ili bar nešto odgovoriti, ali on je samo i dalje stajao nepomičan.
"Izvinite na smetnju." Rekla sam i pošla. Čim sam se okrenula, iza mene se čuo neki čudan urlik. Ponovo sam se okrenula ka tom čoveku, a on je i dalje stajao kao i pre minut. Ali posle nekoliko sekundi naglo se okrenuo...
Zaledila mi se krv u žilama. Prestala sam da dišem. Mrak.