Veliki preokret

7. deo

"Ah (uzdahnula sam).. to si ti." Crnokosi dečko stajao je tačno ispred mene, Uroš. Nije ni svestan koliko me je samo uplašio. A kako je samo nestala ona magla? Sve ovo je tako čudno...

"Očekivala si nekog drugog?" Upitao je tako hladno kao da je sve ovo normalno i tako se iznenada pojavio, a i dalje pravi se lud.

"Ne, ne, samo... otkud ti? Zar nisi na času?" Još uvek nije kraj prvog časa, bar ne bi trebalo da jeste.

"Pa.. ovaj.. bio sam. Sada sam kao otišao do kuće. Video sam da nisi došla, pa sam mislio da te potražim. Slagao sam da sam nešto zaboravio. Ivana je bila ispred škole i ona mi je rekla da si ovde. Bila je sama tamo. Zašto niste zajedno? Mislim... uvek ste zajedno." Da, da, uvek smo zajedno, samo što je Ivana tvrdoglava pa nije mogla još malo da ostane.

"Aha, ma i ona je bila ovde, ali se plaši ovog mesta, pa je otišla. Nisam htela da je prisiljavam da ostane."

"Znam, mada ne kontam šta je ovde

plaši. Volim ovakva mesta. Tišina opušta." On je definitivno moj tip.

"Izgleda da Ivana drugačije misli." Već sam zaboravila na strah. Lepo je biti u Uroševom društvu. Zaboraviš na sve. Bar je tako kod mene.

"Nego... šta si radila tamo?" Kao da ne zna. Mislim... može da pretpostavi. Čekaj... šta sam ustvari radila tamo?

"Samo sam.. samo sam.. sedela." Pa da, bukvalno ništa više. Sedela, razmišljala... Malo se zbunio, šta je tu toliko čudno?

"Aham, pa okej. Ideš li na drugi čas?" Definitivno da. Pa na prvi nisam išla zato jer bi nas ionako upisala, ne želim još neopravdanih.

"Pa.. da" Dodala sam.

"Onda... hoćeš zajedno da idemo?" Isti nam je put, hej! I da ne želim, moram, svakako bi bio negde tu.

"Okej."

"Mislim da te i Ivana čeka ispred škole." Totalno sam zaboravila na nju. I ja mislim da me čeka ili možda samo čeka da zvoni za kraj časa.

"O da."

Čitav put od te šume, tog mesta, pa sve do škole bila je totalna tišina. Baš neugodno, zar ne? Jedva sam čekala da dodjemo. Kada smo došli imali smo šta i da vidimo. Ivana nije bila sama. Bila je sa Lazarem. Zar se i ona nije posvadjala sa njim? Prišli smo im.

"Ivo, dodji!" Povukla me za ruku i odvojile smo se od njih.

"Ovaj... Lazar... rekao mi je zašto je bio onakav prema tebi, onako

drzak. I... rekao mi je da mu se sv.." Okej, znam šta sad sledi. Ne moram to da slušam. To već znam.

"Znam." Prekinula sam je.

"Stvarno? Kako?" Setila sam se pisma. Nadam se da je mama nahranila ono štene, stvarno je previše slatko.

"Napisao mi je pismo. Tu je rekao da mu se svidjam i sve ostalo. Pitao je da mu oprostim."

"I mene je malopre pitao da mu

oprostim. Rekla sam da ću videti sa

tobom. Šta kažeš?" Da mu oprostim? Naravno da ne. Nije zaslužio. Svidjam mu se, a sve ono mi je rekao? Stvarno ne znam od kad se tako pokazuje kada nekoga voliš.

"Ja neću da mu oprostim, ti kako hoćeš." Rekla sam vrlo odlučno.

"Pa onda neću ni ja." Uvek radi ono što i ja. Mislim, stvarno se neću ljutiti ako se pomiri sa njim. Skrenula sam pogled na onu dvojicu, nešto su pričali. Nisam mogla da čujem šta, bili smo previše udaljeni od njih. Zamolila sam Ivanu da pridjemo malo bliže da bih mogla da čujem. Ne znam zašto ali zanimalo me je. Neprimetno smo malo prišle.