Veliki preokret

10. deo

Škripa. Vrata su se otvorila. Ivana je stigla.
"Je li ti se ikako javio?" Pitala je sedajući na krevet.
"Da. Malopre. Poslao je poruku." Odgovorila sam nadajući se da više ništa neće pitati, ali ipak je nastavila.
"Rekao je razlog?" Razlog? A šta ako je to nešto što ne treba da znam, nešto što ne bi trebalo da me se tiče, nešto porodično...
"Nije. Možda ne može. Možda je nešto privatno." Nakosila je glavu sa čudjenjem. Izgleda da nije očekivala taj odgovor.
"I šta ćeš sad? Hoćeš li tražiti da ti
objasni ili ćeš se praviti kao da se nije ni dogodilo? Kao da si zaboravila?" Ne želim da ga pritiskam previše sa tim. Ako želi reći će mi, ako ne... pa ne znam, neću ga ucenjivati i terati da mi kaže.
"Ne znam. Večeras izlazimo. Samo je otišao. Nije ništa ozbiljno uradio. Zašto bih ga smarala sa tim?" Samo otišao... Kada se bolje pogleda i nije mala stvar otići posle nekoliko minuta od izlaska, da dodam još to da me je bukvalno molio da izadjemo to veče. Možda je samo slučajnost.
"Znači čekaćeš dok ti on ne objasni?" Upitala je.
"Tačno tako." Odlučno sam dodala.
"A ako se to nikad ne desi prosto ćeš
zaboraviti?" Zaboraviti? Mislim da nikad ne mogu zaboraviti, ali bar ću se potruditi.
"Da. Ništa mi drugo ne preostaje."
"Ali imaš pravo da tražiš objašnjenje." Zaista, imam li ja to pravo? Jesam mu devojka, ali ništa više od toga...
"Ne želim da se mešam u njegov privatni život."
"Ali i ti si njegov privatni život." Jesam li? Pa u bukvalnom smislu jesam, ali ne mogu mu tražiti da mi sve priča, ako ne želi.
"Nisam na to mislila. Mislim na porodične probleme i ostalo." Dodala sam uzimajući predposlednje parče kolača koji mi je mama napravila. Izvrstan je.
"Kako znaš da su porodični?" Tim pitanjem uputila me je u razmišljanje. Mogu biti i ... pa ne znam, možda i nisu porodični.
"U stvari ne znam. Mogu samo da predpostavim."
"Kako hoćeš. Ja, da sam na tvom mestu, pitala bih ga i tražila objašnjenje." Ali ja nisam kao ona, ja sam ja i ne želim da mi drugi govore šta da radim.
"Ali... ja ne želim."
***
Osam je sati. Koračam kroz šumu obasjanu mesečinom. Kasnim. Već je pao mrak. Neka ga, neka čeka. Za
2-3 min stićiću do hrasta. Još uvek mi u glavi odzvanja to pitanje. Zar je morao juče da ode? Ne znam zašto se toliko opterećujem sa tim. Ne mogu to da izbacim iz glave. Nedostaje mi. Jedva čekam da ga vidim. Sve sam bliže hrastu. Čuje se tišina. Koraci u tami. Poneki šum. Da nema meseca bio bi potpuni mrak. Stigla sam.
Sedeo je na hrastu. Čim me video ustao je i krenuo ka meni. Crna odeća, crne patike, crna kosa... stopio se sa atmosferom.
"Znači stvarno mi je žao. Po stoti put
ti se izvinjavam..." Ćutala sam i gledala ga. Bio je uzrujan. "Hajde reci nešto. Ošamari me, udaraj me, reci da sam najveći kreten, ali samo nemoj da ćutiš. Molim te, ne radi mi to." Razmišljala sam malo, prišla mu i poljubila ga.
"Je li to znači da mi opraštaš?" Pogledao me je sa pogledom punim nade. Videlo se da ne želi da se ljutim.
"Nemam šta da ti oprostim. Ako želiš
reci mi zašto si otišao, ako ne okej. Neću te smarati sa tim." Stvarno sam i mislila to što sam rekla. Neću ga prisiljavati da mi kaže ako ne želi. Ako ne može.
"Ali... nije tako jednostavno. Stvarno
bih želeo da mogu da ti kažem, ali ne mogu. Saznaćeš kada dodje vreme za to." Sve je previše tajanstveno. Nadam se da ću što pre saznati zašto je otišao i šta je 'to' što treba da mi kaže, zanima me, ali izdržaću.
"Okej." Rekla sam u znak da ne mora da mi govori i da je to njegova stvar.
"Ljutiš li se?" Prišao mi je bliže. Osetila sam miris njegovog parfema. Mogla bih još dugo da ga mirišem.
"Naravno d..." Krajem oka pimetila sam neki pokret. Nešto je pretrčalo kroz šumu. Bilo je zastrašujuće. Izgledalo je kao čovek. Crni čovek. Ali to sigurno nije bio čovek.
"Uroše... neko je tamo." Jecajući pokazala sam ka mestu kuda je to nešto prošlo.
"Šta?" Okrenuo se i nije ništa video. To, šta god to bilo, iz drugog ugla velikom brzinom je pojurilo ka Urošu. Bio mu je okrenut ledjima, pa nije mogao da ga vidi. Trebalo mu je samo dve sekunde da mu pridje. Samo sam uspela da kažem "Pazi". Refleksno se okrenuo i tako jako udario to stvorenje, da je ono odletelo skoro pa dvadeset metara. Ne znam šta se dešava. Ne verujem da se ovo meni dešava. Ovo je sigurno san.
"Ivo, beži!" Stajao je pored tog čudovišta, a ono je bilo na zemlji. Nije se micalo. Sigurno ga je ubio.
"Neću te ostaviti! Umem da se borim." Pokušavala sam da zvučim hrabro, ali kada pogledam u to stvorenje shvatam da je to što sam rekla potpuna laž. Ne bih umela protiv njega da se borim.
"Ali ne i protiv njih. Doći će ih još." Njih? Još?
"Ko su oni?" Upitala sam pomalo vičući.
"Nema vremena za objašnjavanje. Beži najbrže što možeš."
"Ali..."
"Nema ali, trči!" Predomišljala sam se nekoliko trenutaka...
"Čuvaj se!" Rekla sam, okrenula se i potrčala, uspela sam samo iz daljine da čujem "I ti." i sve je postalo toliko tiho. Trčala sam najbrže što sam mogla. Pala sam. Posekla sam ruku, ali sam nastavila da trčim. Htela sam da se vratim, ipak je on ostao sam, ali nisam. Previše sam se plašila, za sebe, ali najviše za Uroša. Kada bih se vratila dovela bih ga u još veću opasnost. Znam da se borim protiv umišljenih dečaka, ali to je bilo nešto nedefinisano. Prebrzo se kretalo, ali Uroš je bio brži. Stigla sam do grada. Tek je devet sati, pun je ljudi. Verovatno sam sad na sigurnom, ali Uroš nije. Bože, pomozi mu! Udarila sam u nekoga. Koliko sam bila uplašena, vrisnula sam. Podigla sam pogled.