Veliki preokret

2. deo

"Pa ovako.. tvoj tata je našao najboljeg doktora i on je rekao da već sutra može da te operiše i da postoji mogućnost da progledaš, naravno ako ti pristaješ na operaciju"Oni mene zezaju ili ne? Pa ne mogu da verujem! Konačno ću progledati!
"I šta kažes?" Dodao je tata, a ja sam neko vreme samo ćutala, bila sam baš iznenadjena, u pozitivnom smislu naravno.
"Još pitate, a? Pa to mi je jedini san, a ne mogu dočekati, pa nemam šta da izgubim, u koliko je operacija?" Toliko sam srećna. Mislim da bih sad mogla baš sve da uradim samo da što pre prođe vreme.
"Ujutru u 9." Tako brzo? Mislila sam da treba da se priprema danima, ali što brže to bolje.
"Znači ne idem u školu?" Pa sutra je radni dan. Idem na operaciju, a ja pitam za školu. Pa koja sam ja ludača.
"Pa ne." Pa očekivani odgovor. Aha znači zato je Lazar bio onako čudan. Govorio je u smislu da me neće čekati.
"O čemu razmišljaš?" Prekinuo me je tata.
"Ma ni o čemu, joj jedva čekam."
Skoro da nimalo nisam spavala, zaspala sam oko 5h, sama sam se probudila oko pola 8h, koliko sam bila srećna. Do sad baš nikad nisam osećala ovoliku sreću. Pa ostvariće se moj san od rođenja.
"Hajde Iva probudi se!" Mama je mislila da spavam pa je pošla da me budi.
"Ma več sam budna, je li krećemo?" Okrenula sam se ka njoj.
"Ne mogu da verujem da si se sama probudila, krećemo za pola sata."

"Tek?" To pola sata zvuči baš dugo. Ali, ako sam mogla čekati celu noć, mogu i jos pola sata.
"Pa dok se spremimo, hajde spremaj se."
Tih pola sata je brzo prošlo i onda smo krenuli. Kada smo stigli u bolnicu ja sam otišla sa mamom i Stefanom u neku sobu, a tata je ostao da priča sa doktorom.
Presvukli su me u neku pidzamu i mama mi je rekla da će me operisati za oko sat vremena. Nisam se uopšte bojala od operacije, čak sam jedva čekala. Prošlo je tih sat vremena, legla sam na neki krevet. Bilo je baš dosta doktora i medicinske sestre su pomagale, koliko sam mogla da primetim. Dali su mi inekciju, ne znam za šta, ali posle nje osećala sam se umorno.  I onda mi je neko stavio nešto na usta i ostalog se ne sećam, valjda su me uspavali.
Kada sam se probudila i dalje nisam ništa videla sve je bilo crno, ali osećala sam da nešto imam oko glave. Zavoj, verovatno. Isto to mi je prelazilo i preko očiju. Pokušala sam da ustanem, ali osetila sam nečiju ruku na ramenu, koja me je vratila u ležeći položaj.
"Čekaj, polako!" Rekla je ta osoba.
"Ko ste vi?" Znatiželjno sam upitala.
"Ja sam tvoj doktor, kako se osećaš?"
Pa... ne znam kako bih trebala da se osećam, ali mislim da sam okej.
"Pa dobro, valjda, samo me malo glava boli. Šta mi je ovo na glavi? Zašto ponovo ništa ne vidim? Je li uspela operacija?" Odmah sam ga zasula pitanjima. Malo sam se bojala.
"Operacija je bila uspešna, imaš zavoje oko glave, pa zato ništa ne vidiš. Zavoje ćemo ti skinuti kada budeš spremna." Malo mi je laknulo. Uspešna? Znači li to da ću uskoro moći da vidim? Kada budem spremna? Pa i juče sam bila spremna.
"Pa sada sam spremna, da skinite ih. A gde mi je porodica?" Valjda su ru negne. Nisu me valjda ostavili.
"Svi su tu oko tebe. Jesi sigurna?"
Da li sam sigurna? To pitanje je suvišno.
"Da, skinite ih." Odlučno sam odgovorila.
"Dobro onda."
Osećala sam kako mi ih skida, malo sam bila uplašena od pomisli kako možda opet neću videti. Šta ako se to desi? Ne mogu više živeti ovim životom. Doktor me je prekinuo u razmišljanju...
"I evo još malo... i... možeš da otvoriš oči..."