Veliki preokret

13. deo

"Uroše... mislim da je vreme da mi objasniš sve ono." Tiho sam rekla, misleći da tako izgledam manje radoznalo. Bar sam se trudila.
"Okej..." Istom jačinom i on je rekao. Nimalo glasnije. Rastužio se i ... uplašio? Ne znam da li mi se samo čini, ali izgleda da je baš uplašen. Da li uopšte i želim da znam sve to? I zašto se ono desilo... i ko su ona bića u šumi...
"Možda posle ovoga nećeš hteti da me vidiš, ali mene nemoj da se plašiš." Zašto bih se njega plašila? Mislim da stvarno nema razloga.
"Šta? Zašto bih te se plašila? Pa znaš da te volim više od bilo čega." Lagano je zavrteo glavom i okrenuo se. Bilo mu je baš teško da to 'nešto' kaže.
"Zbog toga se i najviše plašim." Rekao je i dalje okrenut ka prozoru. Nisam mu videla lice, ali sigurna sam da je i dalje uznemiren.
"Ne razumem... zašto?" Konačno se okrenuo.
"Slušaj..." Prišao mi je i stavio ruke na moja ramena. Šta god to bilo moram ostati pribrana. Ne znam šta može biti toliko strašno, ali očigledno nije ništa normalno. Već sam mnogo toga preživela, pa valjda ću i ovo.
"Znaš... ono stvorenje u šumi..." Sama pomisao na to... uf bilo je grozno ... i strašno. Ne želim da se prisećam toga, ali šta sa njim?
"Da?" Sklonio je ruke.
"To je pre bio čovek." Pre bio čovek, a sad je životinja? Mislim... bar se meni učinilo da je životinja. Pa ovo je tako ludo.
"Kako? Ne razumem te ništa." Baš ništa nisam razumela. Bio čovek, pa postao šta?
"Ja..." Zastao je malo. "...ja nisam čovek." Počela sam da se smejem. Stvarno jeste smešno. Sigurno ovo ne misli ozbiljno.
"hah kako nisi čovek? Malo me sprdaš? Pa šta si onda?" Zasula sam ga pitanjima. Ponovo mi je okrenuo leđa. Prišao je prozoru. Neko vreme ništa nije odgovarao.
"Vampir." Rakao je i naglo se okrenuo ka meni. Ne verujem svojim ušima. Je li me on zeza? Ali... faca mu je skroz ozbiljna. Odjednom sam se naježila.
"Šta? ... Kako?" Počela sam ubrzano da dišem i ... ne mogu da verujem. Ako će već da se šali, neka se šali na neki jednostavniji način.
"Smiri se..." Da se smirim? Zašto i dalje ne govori da se zeza? Koliko će proći dok mi ne kaže? Ne mogu više da izdržim. Ovo je nemoguće... Vampiri ne postoje, sigurna sam u to.
"Ne prilazi mi!" Drsko sam rekla.
"Mene ne treba da se plašiš. Znaš da te nikad ne bih povredio." Znam li?
"Ne, ne, ne! Ovo nije stvarno! Ovo je san! Ja sanjam..." Sigurno sanjam, druga mogućnost ne postoji.
"Ne sanjaš. Stani, smiri se! Sedi na
krevet, molim te."  Sela sam na krevet. On je još uvek stajao. Izgledao je tako nežno i bio je prelep, nikad ne bih mogla da poverujem u to da je on vampir.
"Okej, neću ti prići, ali smiri se! Htela si objašnjenje, pa i dobila si ga." Ali nisam znala da je to objašnjenje toliko... toliko nestvarno.
"Ti si stvarno... vampir?" Upitala sam. Mislim da sam skroz izgledala da ne verujem baš ni reč. Pa i nisam verovala.
"Da." Sa sigurnošću je rekao.
"Sigurno? Ne zezaš me? Ako me zezaš, molim te prestani." Nije delovalo kao da se zeza, ali ne mogu da poverujem u to.
"Želiš da ti pokažem? Da li ti ovo izgleda kao šala?" Pokazao je zube i njegovi očnjaci naglo su počeli da rastu. Gledala sam i nisam mogla da verujem svojim očima. Dečko mi je stvarno vampir? Nadam se da ću se probuditi u svom krevetu i skontati da je ovo samo san. Jedan dug san.
"Čime se hraniš? Krvlju? Ljudskom
krvlju?" Čula sam mnogo toga o vampirima, ali nisam verovala da i stvarno postoje.
"Uglavnom... da." Sve ovo nije normalno, ali strah polako nestaje.
"Fuj, to je odvratno." Iznela sam činjenicu. Bar je meni odvratno.
"To nam je jedina hrana. Ustvari, postoji i životinjska krv, ali to je isto kao kada covek jede samo salatu nekoliko dana. Ljudska nam daje snagu." To sam već čula. Pre godinu dana čitala sam neke zanimljivosti i bilo je svega o vampirima.
"Je li i ono u šumi vampir?" Radoznalo sam upitala.
"To su tek preobraženi vampiri. Oni idu i ubijaju. Pa recimo da su oni između vampira i neke životinje." Bar sam bila blizu. Idu i ubijaju? Mnogi ljudi nestaju. To je od njih?
"Pa koja je razlika između tvoje vrste i njih?"
"Oni su u sebi imali životinjsku krv
pomešanu sa vampirskom, a mi samo vampirsku." Bolja je ta 'njegova vrsta', jer oni su isti kao ljudi, a ovi su... užas.
"Pa od kada si vampir? Mislim koliko imaš godina?" Pitanja su mi sama izlazila. Htela sam sve da znam. Bila sam previše radoznala.
"Ukupno 164." 164? O Bože... ovo je sve čudnije i čudnije.
"Koliko si imao kada si postao vampir?"
"19." Ko bi rekao... ne izgleda tako.
"Mislila sam da imaš 17. Kako si ubačen u školu?" Pa ako ima 19, kako je mogao da uđe u moj razred? Mi svi imamo po 17.
"Koristio sam prisilu." Prisilu?
"A to je?" Pitala sam.
"Mogu da nateram bilo koga da radi
ono što ja želim. Ne brini. Na tebi je nikad nisam koristio." Nadam se da je tako.
"A umeš li da čitas misli?"
"Zavisi od toga koliko je um te osobe
slobodan. Tvoj je baš slobodan." Aha, znači sigurno mi je već dosta puta čitao misli. Nadam se da trenutno to ne radi.
"Tako sam i mislila."
"Ako želiš mogu te naučiti da ga zaštitiš." Da ga zaštitim? Pa to bi bilo dobro. Nije ugodno kada znaš da ti neko može da čita misli.
"Stvarno?"
"Da." Odgovorio je.
"Ne prilazi mi!" Povisila sam ton videvši da mi se počeo približavati.
"Zar me se stvarno plašiš?" Još uvek ga volim, ali nekako... ne znam. Ne mogu da razmišljam. Mislila sam da će ovo biti tako dosadan dan, a sada se ovo desilo. Saznala sam da mi je dečko... vampir.
"Ne znam... zbunjena sam. Idi... idi,
molim te! Moram da razmislim o svemu." Potrebno mi je malo samoće. Valjda ću uspeti da skontam sve i da razmislim dobro.
"Naravno." Okrenuo se i iskočio je kroz prozor. Bolje da je ovo bio
dosadan dan, nego što sam ovo saznala. Moja jedina ljubav, on, Uroš, da bude vampir? Zašto se to baš meni dešava?
"Zašto ne silaziš da jedeš? Već je 4
sata." Mama je ušla u sobu. Bez kucanja. Tačno bih umrla da je ušla dok je Uroš bio tu. Dobro je što nije.
"Nisam gladna." Odgovorila sam.
"Kako nisi gladna? Pa nisi ni
doručkovala." Pa ako nisam gladna, onda nisam gladna, zašto nastavlja da me smara?
"Hoćeš li me, molim te, ostaviti na miru?" Rekla sam pomalo drsko.
"Šta ti je? Dobro, razumem te,
zatvorena si ovde čitav dan." Tek sam sad skontala da sam bila previše drska. Pa, pobogu, ona mi je majka.
"Izvini, samo sam malo iznervirana."
"Hajde, možeš večeras da izađeš." Mogu? Stvarno mogu?
"Jesam li dobro čula?"
"Da, ali da se vratiš do pola 12." Pa i to je dosta. Uh, hvala Bogu.
"Hvala, hvala, hvala ti, neću kasniti
sigurno."
"Nadam se da nećeš."  Uh, dobro je. Bar jedna dobra stvar danas. Odmah ću javiti Ivani...
"I njena konačna odluka je da mogu večeras da izađem. Idemo li?" Upitala sam nakon kratkog uvodnog dela.
"Dobro je, mislila sam da ću se smarati celo vele." Pa zar nije ona trebala da izađe sa Sarom. Nema veze. Važno je da ja sad mogu.
"Ali mogu do pola 12." Rekla sam smorenim glasom.
"Dosta hah dolazim po tebe u 8." Pa i jeste dosta, ne treba nam više ako ćemo samo šetati.
"Okej. Čekaću te." Prekinula sam.
Šta li Uroš radi sad? On se hrani... aaa
fuj. Kako je to odvratno. Je li on ubija
ljude? Ne, ne, ne. To bi bilo previše. Inače bih... joj Ivo, stvarno si poludela. Šta bih ja mogla da uradim? Ništa, bukvalno ništa. Neću više da razmišljam o tome. Do 8 ću da jedem i da sagledam neki film. Baš i nemam apetita, ali moram, inače me neće pustiti napolje.
***
"Ajde, Ivana, dolazi više! Smorih se." Tek je pola 8, ali meni je tako dosadno više u ovoj kući. Ne mogu da izdržim ni još 5 minuta.
"Pa od tebe ne mogu ni da se obučem. Evo samo da se obujem. Nije moguće obuti se sa jednom rukom. Prekidam." Tek se obuva, joj. Jeste da joj je kuća samo 2 minuta od moje, ali ja ne mogu više.
"Požuri."
***
"Toliko si me pozurivala, a sad ja
tebe čekam." Stajala je na ulaznim vratima i čekala me dok se obučem, jer sam bila glupa i nisam se spremila dok sam nju čekala.
"Evo odmah ću!" Viknula sam da bi me čula.
"Ti sama kući?" Pitala je. Pa valjda vidi da nema nikoga.
"Aha." Odgovorila sam dok sam se obuvala.
"Pa zato se toliko dereš." Ma ja se uvek derem. I kad jesam i kad nisam sama.
"Gotova sam..."
"Konačno."
"Hajmo." Rekla sam stavljajući ključ ispod vaze.
Ne znam da li da kažem Ivani za Uroša...
"Šta ti je?" Upitala je.
"Što?" Odgovorila sam pitanjem.
"Zamislila si se."
"Slušaj... moram nešto da ti kažem." Dodala sam.
"Pa reci." Previše sam odužila, ali i dalje ne znam da li da joj kažem.
Joj, neću joj reći. Ipak mi je to Uroš
rekao u poverenju. Moram se odmah izvući.
"Pa govori." Ajde Ivo, smisli bilo šta što bih moglo da upali, znaš da si dobra u tome.
"Pa htela sam da ti kažem da... da odmah moramo da idemo da jedemo, baš sam nešto gladna."
Slagala sam. Osećam se loše zbog toga, ali ne želim, mislim ne mogu joj to reći. Ustvari, ja nisam slagala, samo joj nisam ništa rekla. Ne mora ona sve da zna. Znam da mi je najbolja drugarica i sve to, ali ovo ću prećutati. Saznaće kada bude vreme, ako to vreme uopšte dođe.
Došla sam kuci nekako neraspoložena, stvarno ne znam zbog čega. Samo sam sedela na krevetu i razmišljala o svemu. Bez Uroša ne mogu. Moj život ne postoji bez njega. Volim ga, kakav takav je. Treba mi... zvaću ga.
Joj brate, dugo zvoni, gde li je...
"Ivo?" Javio se.
"Uroše? Gde si? Možeš li sada da dođeš?" Još uvek ne znam šta sam odlučila, ustvari ne znam ni šta treba da odlučim, ali znam da bez njega ne mogu.
"Mogu, stižem za 2 min."
"Z...?" Prekinuo je. Automatski sam počela da raspremam sobu, brzo sam se obukla i sve ostalo. Kako za 2 min? Pa gde je on? A da... za malo da zaboravim da vampiri imaju sposobnost da trče mnogo brže od ljudi. Sada bi trebalo da dođe. Kucanje na prozor. Sigurno je on. Naglo sam se okrenula i on je već stajao ispred mene. Iskreno, malo sam se uplašila, ali naravno praviću se da sam to očekivala.
"Izvini ako sam te uplašio, nisam hteo." Pa naravno da nije hteo, samo je tek tako neprimetno stao ispred mene.
"Nisi me uplašio." Ne želim da misli da sam slabić koji se svega plaši.
"Mislim da jesam." Pa šta on ima da misli? On je tu samo da postoji i ništa više. To mi je sasvim dovoljno.
"Pogrešno misliš."
"Okej, ajde... nisi se uplašila, ali nisi očekivala da ću biti ispred tebe." Pa zar to dvoje nije isto? Bar je dosta slično...
"Ustvari... to sam baš očekivala." Sa sigurnosti sam rekla.
"Siguran sam da nisi." On misli, on je siguran, a ne konta da pokušavam da sakrijem da sam se 'uplašila'.
"Kako si tako siguran?"
"Videlo se na tebi." Kako se može videti? Nisam se mnogo štrecnula.
Ne znam kako ću mu reći da ne želim da nigde ide i da ga i dalje volim, jer jedna činjenica ništa ne menja.
"A sada razmišljaš kako ćeš da mi kažeš da me voliš i da ne možeš bez mene." Pa daj, ne može mi to raditi...
"Prestani to da radiš!" Bukvalno sam mu naredila.
"Šta?" Pravio se lud. Kao da ne zna šta.
"Da mi čitaš misli."
"Ne čitam." Ma kako da ne. Samo mu onako padne na pamet da o tome razmišljam, a baš u trenutku kada sam o tome razmišljala. Pa koga on zeza?
"Da, čitaš. Kako bi inače znao sve to?" Pitala sam, znajući da na to pitanje ne postoji odgovor.
"Ne, ne čitam. Jednostavno te toliko
poznajem da mogu da vidim tvoja osećanja i da znam o čemu bi mogla da razmišljaš." Ovo je sigurno sada smislio, u ovom trenutku. Samo se ti izvlači...
"Nisam baš sigurna u to." Dodala sam.
"Ja jesam." Jesi šta? Siguran ili?
"Šta?" Upitala sam čekajući odgovor.
"Ništa." Ovo je sve tako glupo ispalo. Nisam očekivala da će ovaj dan biti ovakav. Krenula sam ka krevetu, ali uhvatio mi je ruku i približio me sebi. Stajali smo tako da su nam usne bile odmaknute samo par centimetara. Krenuo je da se približava, pošao je da me poljubi.