Veliki preokret

15. deo

Stajala je na ulazu u moju kuću i čekala nekoga. Ko mu je ona i odakle dolazi? Zašto uopšte stoji tu? Ne usuđujem se da krenem ka ulazu jer ne želim da se sretnem sa njom. Tajanstvena Dženifer. Čekaj? O ne, ne. Ono nije on. Uroš joj prilazi i ... ljubi je. Šta se događa? Uzima je za ruku, izlaze iz mog dvorišta i tako nastavljaju da hodaju. Nisam mogla da se suzdržim i počela sam ih pratiti. Pokušavam da se sakrivam. Prilazi joj svakih 5 minuta i ljubi je. Ljubomora u meni puca i , ne znam kako, ali ipak uspevam da se suzdržim i da joj ne odem tamo i isčupam svu onu kosu. Seli su na klupu blizu nekog zida. Odlično mesto gde bih mogla da čujem sve što pričaju. Obilazim zgradu i stajem iza zida.
"Ljubavi, ti znaš da ja tebe volim i da sam morala onda da te napustim, ali znala sam da nećeš umreti, bez tebe stvarno nisam mogla da živim. Hvala ti što si ostavio onu malu drolju, čovek ti ne treba. Sada konačno možemo da budemo zajedno." O moj Bože. Uf, uf. Koga ona naziva droljom? Pa šta je onda ona? Ovo ne mogu da izdržim, ali ako sada nešto učinim onda neću moći ništa da saznam, a moram. Ostala sam da stojim.
"Pa znaš da mi je ona bila samo prolazna. A jesam li lepo ono odglumeo? Jedva sam čekao da dođeš da ne moram više nju da trpim. Nisam mogao da je se otarasim. Toliki je smor sa njom, ali zato si ti sad tu, a sa njom ću da završim danas." Gluma? Samo prolazna? A, ovo ubija. Ne mogu više, ne mogu...
"Tako i treba, srce. Samo joj lepo reci da odleprša." E ovo je kraj. Izašla sam pred njih, što za njih nije bilo uopšte čudno, nisam ih ni malo iznenadila. Poljubili su se iako su videli da ja tu stojim, o Bože.
"Hej, hej vidite li možda mene? Uroše kako si mogao to da mi uradiš? Vi ste odvratni, grozni... nemam prave reči kako bih mogla da vas nazovem. Ja sam ti bila prolazna stvar? Ta kučka pored tebe... verovatno se samo igra sa tobom, mada možda ni ti nisi tako naivan. Ti si jedno obično đubre, nadam se da ćeš trunuti u paklu." Dok sam sve to izgovarala oni su me samo gledali sa poluosmehom, Uroš je ustao, glasno se nasmejao i gurnuo me i ja sam pala u neku provaliju. Samo sam padala i padala. Vrištala sam, pokušavala da se zaustavim, ali neuspešno. /////
"Upomoć! Ne, ne! Ne želim da umrem! Pomozite mi! Aaaaa!"
"Hej, Ivo! Probudi se, to je bio samo ružan san. Sada sam ja tu. Tvoj Uroš je ovde. Smiri se!" Šta? O ne, znam šta radi sa onom kučkom, ne može me više lagati.
"Ti... beži od mene! Ne želim više da te vidim! Odlazi! Tvoja Dženifer se vratila! Idi kod nje!" Brzo sam ustala i ostala sam da stojim na sred sobe, dok je on još uvek sedeo na krevetu čudno me gledajući. Ustajao je i on i polako počeo da mi prilazi. Nisam mogla da se pomerim ni centimetar.
"Šta? Ne, ne, ne. Ona mi nije ono što misliš. Sve ću ti objasniti, samo se smiri. Samo si loše sanjala." Možda mogu da rizikujem još malo bola i da mu poverujem i sačekam da mi objasni. Sela sam ponovo na krevet.
"Dženifer mi nije bivša devojka ili šta već, ona mi je, nažalost sestra." Mogu reći veoma prisna sestra. Zastao je malo, pa nastavio. "Postoje Vorsteri. Oni su veoma moćna grupa zlih vampira. Ako nisi dovoljno jak da se boriš protiv njih, ne bi trebao ni da im se suprotstavljaš. Ja sam iskusio sreću i ipak sam to uradio. Prvo su me zatvorili, upotrebio sam svoje moći i ipak pokušao da pobegnem. Našli su me. Tu je bila ona. Moja grozna sestra. Umesto da mi pomogne da se izborim sa njima, ona je samo otišla. Posle tog događaja više nisam bio toliko jak kao pre, jer sam previše snage iskoristio za to. Uspeo sam da se oporavim i nadao sam se da je više nikad neću videti i da ću moći da živim život bez nekog izdajnika kao što je ona. Ona se posle toliko vremena pojavila i mislila je da ću da joj oprostim. Nadam se da je otišla iz ovog mesta i da se neće više nikad vratiti." Pažljivo sam ga slušala i upijala svaku novu informaciju. Zanimalo me je sve. Sada mu verujem. Ako ikad ispadne da je sve ovo izmislio... ma ne želim ni da mislim o tome. Želim da mu verujem. "Ali ko je Džeremi? I zašto te je nazvala Deni?" Upitala sam radoznalo.
"A da..." Duboko je udahnuo. "Džeremi mi je brat. Mlađi brat. Od kad smo postali vampiri on je u Americi. Ništa ne znam o njemu. Uvek se izdvajao dok smo nas dvoje živeli zajedno. Sve dok me nije izneverila." Koliko je sve ovo komplikovano.
"A Deni? Čije je to ime?"
"Vidi Ivo... ja se ustvari ne zovem Uroš. Moje pravo ime je Danijel. A Deni... pa to je samo nadimak." Znači moj dečko se ne zove onako kako sam mislila da se zove. Kako su svi mislili da se zove.
"Okej... ali zašto si sve lagao u vezi tvog imena?" Mogao je lepo da kaže ime i to je to. Zašto sve komplikovati.
"Pa... nije tako jednostavno. Morao sam to da uradim. Pre oko 30 godina već smo, Dženifer i ja, živeli ovde. Pod našim pravim imenima. Pošto ovde ima mnogo starijih ljudi koji su tada bili živi, oni bi mogli da me prepoznaju po imenu. Shvatili bi da se nisam ni malo promenio i znali bi da nešto nije uredu. Ne želimo da se sazna naš pravi identitet." Pa ovo ima logike.
"Ali zar se ne bojiš da bi mogli da vas prepoznaju tako što su vam zapamtili izgled?" Ako su ih videli verovatno bi mogli da ih lako prepoznaju. A onda če biti još gore.
"Tada je samo nekoliko ljudi ovde živelo. Ovaj grad je bio skoro prazan. Svi su znali da mi živimo u jednoj kući i svi su znali kako se zovemo, ali niko nas nije video jer skoro nikad nismo bili u kući. Nikad kada nas je neko tražio. Dobro smo se sakrivali." Ako ih niko nije video... pa onda im je okej.
"Uroše... možeš li da sačekaš ispred kuće, želim da idemo negde da se opustimo. Samo da se spremim i dolazim."
"Okej, čekaću te." Naravno iskočio je kroz prozor i ja sam ostala sama u sobi. Ustala sam, našla pravu kombinaciju, spremila se i izašla. Čekao me je na klupi.
Šetali smo dosta vremena i pričali smo dosta. Odgovorio je na svako moje pitanje. Ponovo mi je ispričao sve ispočetka. Evo još uvek šetamo i sada mi je sve potpuno jasno. Prolazimo pored nekog čoveka sasvim u crnom, imao je čak i kapu te boje.
"Ti nisi čovek." Izgovorio je dok je prolazio pored mene spuštenog pogleda.
"Molim?" Upitala sam začuđeno. Ko je sad on? Okrenuo se i pogledao me u oči. Uroš je samo gledao i nije znao o čemu se radi, kao ni ja.
"Želis da znaš sve? Želis li da znaš koja ti je sudbina? Želiš li da znaš kako si se rodila? Ako želiš objašnjenje za sve, izvoli, zovi me kada razmisliš. Samo je potrebno da nikome ništa ne govoriš." Pre nego što je otišao dao mi je neku karticu. Sudbina? Pa nije valjda on neki vračar koji samo želi da zaradi pare tako što će napričati neke laži. Malo sam se zainteresovala jer sam već dosta čudnih stvari videla i čula. Ima možda oko 60 godina, ne bi valjda lagao. Mislim bar obično stari ljudi ne lažu za ozbiljne stvari.
"Šta se upravo desilo?" Upitao me Uroš sa facom kojom pokazuje da je definitivno ostao zatečen, ovaj... Danijel. Nema šanse da se naviknem na ovo ime.
"Nemam pojma. Hah vidi broja!" Ovaj broj je definitivno iz totalno nepoznate države. Uzeo je vizitkartu, ako to mogu nazvati tako, i pročitao broj.
"7657777675, ovo je sigurno neka šala. Ovakav broj ne postoji baš ni u jednoj državi, siguran sam. Vidi šta piše... 'besplatan poziv' hah, pa ovo je kraj. Sigurno se neko zeza sa tobom." Ima smisla to što on kaže, ali opet... nešto me tera da verujem tom čoveku. Izgledao je kao da je mnogo dobar i kao da nije u stanju da nekoga laže, kao da je najbolji čovek koga sam srela ikada. Kažu da izgled u većini slučajeva vara, ali ne znam...
"A šta ako nije tako? Šta ako se niko ne zeza i ako je ono istina? Šta ako je onaj čovek rekao istinu? Šta ako stvarno nisam čovek? Šta ako sam vampir ili nešta drugo?" Hiljadu pitanja, ali sva povezana. Ako je ono istina, a ja poverujem da je šala i ništa ne učinim, onda ću zauvek ostati u pitanjima. Moram saznati je li istina.
"Nećeš valjda zvati? Ivo, ovo je besmisleno." Pa šta i da zovnem? Neću ništa izgubiti.
"Ne znam, razmisliću." Odgovorila sam, a znala sam da ću sigurno zvati. Nadam se da mi ne čita misli. Obećao je da neće.
"To je tvoj izbor. Razmisli."