Veliki preokret

9. deo

Ostali časovi su bili dosadni, ništa se posebno nije desilo. Kad god sam pogledala u Uroša pogledi su nam se susreli. U tim trenutcima obuzima me... pa uglavnom osećaj zaljubljenosti. Sigurna sam da je ovo prvi put da sam ovoliko zaljubljena. Ne kažem da nisam i pre bila zaljubljena, ali nije to to. Sada je drugačije. Osećam nešto posebno prema njemu. Nešto što do sada nisam osećala prema ni jednom dečku, ma prema ni jednoj živoj osobi. Ne znam zašto, ali ovo je drugačije. Razlikuje se od drugih.
Izmedju 4. i 5. časa, dok je trajao mali odmor, dok su se svi đaci gurali po hodnicima u nameri da stignu u sledeću učionicu, prošao je pored mene i skoro neprimetno stavio mi maleni papirić u ruke. Namignuo mi, okrenuo se i otišao. Stavila sam papirić u dzep i otišla na sledeći čas.
Previše me je zanimalo šta tu piše, ali sam sačekala da dodjem kući kako bih ga otvorila.
***
"Hvala ti...
Budi spremna u 21:00h, doći ću po tebe." Sa osmehom na licu zgužvala sam papirić i bacila u korpu.
***
Ivana je došla u pola 8. Dovoljno vremena da bi me spremila. Mislim, umem i sama, ali ona je toliko navalila da me ona sredi, pa nisam mogla da je odbijem.
"Staviću samo maskaru i kreon i možda samo malo korektora ovde i ispod očiju. Ne želim ništa da preterujem." Ne volim kada imam previše šminke. Da, izgledam tada mnogo lepše, ali onda to nisam ja. Nikad se nisam preterano šminkala, kao što rade mnoge devojčice moje generacije. Meni to ne izgleda lepo.
"Okej, ali možda bi trebala da ti stavim i malo senke i sjaja za usne. Ma nema veze, ionako ćes biti prelepa. Još uvek ne mogu da verujem da ćete stvarno izaći." Govorila je dok je tražila figaro.
"Ipak ne bih to stavila, ne idem na modnu pistu, samo idem na dejt. Joj, a tek ja? Nadam se da ću mu se svideti."
"Ma bićeš prelepa. Opušteno. Ipak si ti najlepša devojka u našoj školi." Ja? Najlepša? Ne bih rekla. To mi mnogi kažu, ali ja to ne mislim.
"Baš ti hvala. Jesi li sigurna? Ne znam... a šta ako mu se ne svidim? Ako nešto upropastim? Imam tremu." I to baš veliku tremu. Ne znam kako da se ponašam, ne znam šta da pričam, bukvalno ne znam ništa.
"Pa normalno da ćeš je imati. Gde si
videla da neko nema tremu pred izlazak sa dečkom ili devojkom? Svi je imaju. A izgleda da ti nisi izuzetak."
"Baš si me ohrabrila. A ne znam šta
cu da obučem. Nemam ništa." Nisam od onih što govore da nemaju ništa da oblače, a ustvari imaju baš mnogo stvari. Uglavnom imam pun orman, ali u ovom trenutku sve mi je to izgledalo ružno. Zelim da budem najlepša pred njim.
"Nemaš? Vidiš li ti koliko stvari
imaš? Ti si luda." Upravu je. Počinjem da se ponašam baš onako kako nisam želela.
"Nadji mi ti nešto, imaš dobar ukus." Njenom stilu za oblačenje ni jedan drugi nije bio ravan. Umela je da kombinuje stvari tako da na kraju izgleda savršeno.
"Pocepane farmerke, ispod njih crne
helanke i ovaj dzemper. Može?" Dzemper je bio crne boje i sve to zajedno izgledalo je predobro. Nisam znala da imam takve stvari u ormanu.
"Može, sjajno je." Odgovorila sam.
"U koliko če doći po tebe?" Skoro i da sam zaboravila zbog čega se spremam, samo mi je u glavi bilo da izgledam savršeno i ništa više.
"U 21:00h."
"A koliko je sad?"
"5 do 8." Odgovorila sam pogledavši na sat.
"Pa hajde onda da te sredimo." Uzela je torbicu sa šminkom u ruke.
"Ja ću da se našminkam, a ti mi uvijaj kosu. Važi?"
"A ne, ja ću sve uraditi. Ti se samo opusti." Nisam htela da budem beskorisna, htela sam i ja bar nešto da uradim, ali je Ivana bila uporna i na kraju me je ubedila.
***
"Izvoli ogledalo, pogledaj." U ogledalu sam videla skroz drugačiju devojku, uvijene kose, lokne su bile divne. Lice mi nikada nije lepše izgledalo, bar od kad ja mogu da ga vidim. Tako sam zadovoljna svojim izgledom.
"A predobro je, savršeno, divno... hvala ti puno!" Ustala sam i zagrlila je.
"Pa čemu drugarice služe? Prelepa si, kao što sam i rekla da ćeš biti."
"Hvala, Iko, hvala ti za sve!"
"Ja moram sad da idem. Srećno! Ne brini, sve će proći super." Pozdravile smo se i otišla je. Pa šta bih ja bez nje?
15 do 9. Još 15 minuta. Joj kako sam nervozna. Da li će doći ranije? Ili će možda kasniti? A šta ako me ispali pa ne dodje? Pa neće valjda... Tako puno pitanja, a odgovora nema. Preostaje samo čekanje. Čekanje sa puno neizvesnosti i treme.
"Hej, Ivo, mogu li da udjem?" Čuo se Stefanov glas ispred vrata. Nisam ni razmislila pre nego što sam rekla...
"Udji." Bravo, Ivo. Baš si pametna, pametnija nisi mogla biti. Sada će te zezati i u najgorem slučaju pokvariti sav trud.
"Opa... za koga si se tako sredila?" Mislim da sada istina nije najbolje rešenje.
"Ni za koga, izlazim sa drugaricama." Poveruj, poveruj, molim te...
"Sa drugaricama? Ne bih rekao." Pa naravno, jedino njega ne mogu da lažem. Baš kod svih ostalih svaka laž upali, samo kod njega ne. Pa zašto?
"Ne veruješ mi?" Upitala sam sa lažnim pogledom punim čudjenja.
"Naravno da ne." Ne? Pa nije ni bitno, svejedno mu neču reći.
"Okej." Nasmejao se, a ja sam se i dalje pravila ozbiljna.
"Hajde pričaj." Pa odakle da počnem... od toga da ne želim da mu kažem?
"Šta da pričam?"
"Ko je on?" Verovatno me i neće ostaviti na miru dok mu ne kažem, jedino mi preostaje da mu lepo kažem, jer će i onako ga videti kad dodje po mene.
"Okej... dobro... Uroš." Pobedio je. Morala sam da mu kažem. Hajde, sad ide zezanje i sve ostalo.
"Onaj mali? Vajić?" Mali? Čekaj... a ti si mnogo veći? Dve godine nije velika razlika.
"Da, on. I nije mali. Odakle ga znaš?" Ivo, razmisli pre nego išta pitaš. Pa i jedan i drugi treniraju fudbal, bilo bi ludo da se ne znaju.
"Zezaš me? Pa on najbolje igra fudbal u gradu." Najbolje? To do sad nisam znala. Pa ima i neka korist od ovog Stefana.
"Stvarno?" Upitala sam.
"Da, da."
"I kako izgledam?" Pa i on je muško, valjda može da kaže šta bih trebalo da promenim ili tako nešto.
"Ružna si."
"A?" Tako 'ladno je to rekao, čak se nije ni nasmejao. Ne šali se?
"Ma zezam se, ludice. Svidećeš mu se." E ovo je mnogo bolje. Za malo nisam šlog dobila.
"Hvala ti. Jesu li tu mama i tata?" Nadam se da nisu, jer sam i njima rekla da idem sa drugaricama. Neće biti dobro ako me vide ovako sredjenu, jer se inače ne šminkam mnogo.
"Nisu." Jupi, dobra vest.
"Hvala Bogu." Rekla sam sa olakšanjem.
"U koliko treba da dodje?"
"U 9."
"Znači za 2 minuta?" Za dva minuta? Kako je tako brzo prošlo onih 15...
"Joj, da." Odgovorila sam.
Čulo se zvono. Neko je na vratima. Pogledala sam na sat. Tačno je 9. Ne mogu da verujem da je tako tačan.
"I eto tu je. Hajde nemoj da te čeka." Pokazao je glavom ka vratima. Krenula sam.
"A šta ako kažem nešto glupo?" Okrenula sam se i pitala. Trebalo mi je da nekoga pitam tako nešto.
"Pa ništa. Neće se sigurno naljutiti i
otići. Ajde, kreći." Pa da, upravu je. To bi bilo jos gluplje. Uh, previše treme.
"Poželi mi sreću. Trebaće mi."
"Srećno, mala!" Nasmejao se.
Sišla sam. Polako sam stavljala ruku na kvaku i došao je taj trenutak i  otvorila sam vrata. Nosio je crne farmerke, crnu kožnu jaknu, ispod nje plavu majicu i crne patike. Sve to mu je savršeno stajalo. Uhvatila sam sebe kako buljim u njega i brzo sam sklonila pogled sa njegove odeće i pogledala ga pravo u oči. Tako tamne, pune misterije.
"Prelepa si." Rekao je gledajući me u oči.
"Nisi ni ti loš... Izvini što si čekao."
"Vredelo je." Nekoliko trenutaka vladala je tišina. To su bili baš neugodni trenuci.
"Ovaj... Hoćemo li?" Uroš je prekinuo tišinu. Da nije on, sigurno bih ja to uradila za koji sekund.
"Idemo." Uzvratila sam.
Šetali smo stazom, pričali smo o svemu i svačemu. Pominjali smo i totalno nebitne teme. Sa njim se osećam tako opušteno. Trema je skroz prošla. Uroš je baš moj tip, tako je gotivan i tako... ne znam pravu reč za to.
"A sada te vodim na jedno mesto." Još više romantike ili ipak ne?
"Važi, a gde?" Složila sam se.
"Tamo gde najviše voliš da budeš."
Zamislila sam se. Gde najviše volim da budem? Mislim, volim da budem na mnogim mestima, ali najviše... Pa možda kod hrasta. Tamo se jedino opustim... tamo je moj mir. Ali... šta ćemo tamo da radimo? Ustvari, moglo bi da bude romantično. Baš romantično. Kako bi on mogao da zna koje je moje omiljeno mesto? Ne
razumem. Čudno. Mračna staza. Još mračnija šuma. Odsjaj meseca. Da, evo idemo tim putem. Put do mog hrasta. Da, mog. Nazivala sam ga svojim i ako to nije bio. Kada bi mogao da se kupi sigurno bih ga kupila. Mislim da jednino ja tamo idem i da mi nije zabranjeno da ga nazivam svojim. Tamo me vodi?
"Da." Prekinuo me  u razmišljanju.
"Molim?" Začudila sam se. Šta da?
"Da, tamo idemo."
"Gde?" Pravila sam se luda iako sam znala na šta misli.
"Pa kod hrasta." Odgovorio je. Samo sam ćutala. Nisam mogla da nadjem prave reči da mu išta kažem.
"Pa zar nisi sad razmišljala o tome?" Kako može da zna o čemu ja razmišljam? Sigurna sam da ništa nisam rekla.
"Kako si znao?" Upitala sam.
"Pretpostavio sam." Pretpostavio? Ne bih rekla, ali ne znam kako bi inače znao. Polako se približavamo mome miru. Seli smo na hrast.
"Koliko dugo poznaješ Ivanu?" Zašto to sad pita? Pa komšinice smo od kad smo se rodile. Poznajem je celog života.
"Od rodjenja." Odgovorila sam.
"Toliko dugo?"
"Da."
"Ona je zaslužna za to što smo mi
sada ovde." To sam već znala. Rekla mi je još danas.
"Da, znam, rekla mi je." Nasmejao se.
"Pa dobro, najbolje drugarice."
"Dobar plan." Rekla sam sa osmehom.
"Uspeo je." Samo sam ćutala.
"Ali ne do kraja..." Dodao je.
"A kra..." Približio mi se i pre nego što sam uspela išta da pitam poljubio me. Taj poljubac ću pamtiti zauvek. Ovo treba da bude kraj plana? Svidja mi se. Odmakao se.
"Izvini." Gledao je ka podu. Za šta se izvinjava?
"Za šta?" Upitala sam.
"Za poljubac." Zašto se izvinjava? Zar nije primetio da se nisam požalila...
"Ne treba da se izvinjavaš." Rekla sam sa sigurnošću.
"Stvarno?" Klimnula sam glavom na šta se on nasmejao.
"Smem li da te pitam nešto?"
"Naravno." Ne znam uopšte i zašto pita. Naravno da sme.
"Hoćeš li..." Zastao je. Iskrenula sam glavu u znak da treba da nastavi. "hoćeš li da mi budeš devojka?" Ostala sam začudjena. Razmislila sam malo i odgovorila.
"Ne." Pokušavala sam da budem ozbiljna. Čudno me je pogledao. Nisam mogla da izdržim i počela sam da se smejem. I on je takodje, shvatio je da se zezam.
"Znaš li da si mnogo bezobrazna?" Polako se približavao.
"Jesam li?" Napravila sam facu punu samopouzdanja.
"Aha." Skoro pa mi je skroz prišao.
"Znam." I dalje sam se smejala. "Naravno da hoću." Odgovorila sam i poljubio me.
Sledećih nekoliko dana stalno smo bili zajedno. On je najbolji dečko ikada, ali nekad je baš čudan. Juče smo izašli zajedno i nije prošlo ni pola sata i rekao je da mora da ide. Pitala sam ga gde i zašto tako odjednom. Nije hteo da kaže, samo je rekao da je hitno, poljubio me i otišao. Stvarno sam svašta pomislila, ali sačekaću da mi on objasni, ako uopšte i objasni. Od tada se nije javljao. Svaki put kada ga vidim kao da se ponovo zaljubim. Previše ga volim. Kao nikad nikoga.
Sada bi trebalo da dodje Ivana. Ona misli da provodim previše vremena sa njim i da sada manje učim. Ali nije tako. Jeste da se vidimo skoro svaki dan, ali zar je to previše? Volim ga i ne mogu bez njega. Kako da zaspim a da ga ne vidim? To je nemoguće. Ili ću ga videti ili nema meni spavanja. Kada ga ne bih videla samo bih razmišljala je li dobro, sa kim je, šta radi? Dobro, možda su mi sada malo lošije ocene, ali trudim se da učim najviše što mogu. Ovo polugodište preči ću vrlodobra. Pa i ne moram uvek odlična biti. Malo za promenu.
Stigla je poruka.
Verovatno od Ivane. Od Uroša je. Konačno se setio da se javi.
"Izvini što sam sinoć onako otišao. Nisam hteo, ali morao sam. Večeras kod hrasta?" Bar se izvinuo. Otići ću da vidim šta ima da mi kaže.
"Okej. Budi tamo u 8."
"Volim te."
"I ja tebe."
-Stvarno nije fer sinoć ispao, ali nisam mogla ništa drugo da napišem. Možda je stvarno bilo nešto hitno. Nemam zbog čega da se ljutim. Nije me prevario ili nešto tako. Otići ću, pa ću videti šta će biti.