Veliki preokret

11. deo

To je bila devojka svilenkasto plave kose. Izgledala mi je tako poznato, ali nisam mogla da se setim odakle..
"Jesi li dobro?" Spustila je pogled na moju ruku. Pošla je da me dodirne, ali brzinski sam je sklonila iza leđa. "Ne sećaš me se? Jelena, Stefanova devojka." Upoznale smo se pre više od mesec dana. Kasnije je nisam ni viđala. Bila sam previše zadihana i uplašena da bih joj išta odgovorila. "Šta ti je? Zašto ti je ruka krvava?" Ako ne progovorim ništa, misliće da sam luda, a to mi sada nije dobrodošlo.
"Gde je Stefan?" Uspela sam da pitam. Nije mi bilo do priče i objašnjavanja.
"Otišao je tu do prodavnice. Da ga zovnem?" Pokazala je rukom ka marketu koji se nalazio nekih 10 metara iza nje. Da ga zovne? Ne, ne, ne... on ne sme da sazna ništa.
"Ne! Molim te, nemoj da mu kažeš da si me videla. Nemoj ništa da mu govoriš, molim te! Moram da idem." Bukvalno sam u jednom dahu sve to izgovorila, okrenula se i počela da trčim.
"Ali..." Čuo se njen glas koji je pokušao da kaže nešto, ali nije završio. Sada jedino mogu da se nadam da mu neće ništa reći. Potrčala sam jos brže. O ne. Stala sam u mestu. Ne smem kući. Ne u ovom stanju. Tamo su mi roditelji. Ako me vide ovakvu biće mi još teže. Ovo je najgora noć u mom životu! Definitivno! Na dnu ulice nalazi se slobodna klupa. Prišla sam i sela.
Može li mi biti gore veče? Ne znam kako je Uroš, ne znam gde da idem, ne znam šta da radim...
"Ivo?" Razmišljanje je prekinuo Lazarev začuđen glas sa druge strane ulice. Polako mi je prilazio.
"Šta radiš ovde?" Drsko sam upitala.
"Zašto si sama? I uplašena? I ruka ti je krvava. I uostalom, šta ti radiš ovde... sama?" Stavio je ruke u džepove. Kao da ga zanima išta o meni.
"Ne zanima te." Odmahnuo je glavom i prišao bliže.
"Ajde Ivo... moraš kući." Izvukao je ruku iz džepa i krenuo da me povuče. Odmakla sam se pre nego što me je dotakao.
"A tebe je kao briga za mene?" Povisila sam glas.
"Da, jeste. Ne možeš tako da ostaneš." Nije valjda da stvarno izgledam toliko jadno i toliko... pa ne znam. Umem da se staram sama o sebi u svakom slučaju. Odakle mu savesti da mi se obrati posle svega?
"Imaš ti mnogo njih za koga treba da brineš. Mene ostavi na miru!" Sada sam već vikala.
"Ne mogu te ostaviti u takvom stanju." Pa daj više, na kakvo stanje on misli? Nisam nesposobna.
"Moraš i hoćeš. Odlazi!"
"Okej." Konačno. Okrenuo se i krenuo prema drugoj strani ulice.
"Ali ovo je slobodna zemlja." Rekao je, nije se ni okrenuo sve dok nije došao do druge strane i seo na trotoar. Pa je li on normalan? Još mi je samo ovo trebalo. Ustala sam sa klupe i krenula do njega.
"Šta ti želiš od mene?" Ustao je i stao odmah ispred. Pogledi su nam se sretali.
"Želim da ti pomognem." Da mi pomogne? Ne treba mi njegova pomoć.
"Nisam nesposobna. Ne treba mi tvoja pomoć!"
"Mislim da ti treba." Iskulirala sam. Nisam znala gde sad da idem, ali sam se ipak okrenula i pošla niz ulicu, pa gde stignem.
"Gde ćeš sad?" Vikao je već malo udaljen od mene.
"Ma šta te briga." Odrusila sam drsko. Čula sam kako trči iza mene.. Ajde bre više, hoće li me pustiti?
"Okej. Idem sad. Ali mogla bi bar otići tu do pekare da opereš ruku. Cela ti je krvava." Skoro pa sam i zaboravila na ruku. Osetila sam blagu bol.
"Super. Hvala na informaciji. Sada idi." Nasmešio se i otišao. Stvarno je otišao. Nisam očekivala da će popustiti, ali dobro je. Bila sam previše zla. Dečko je samo hteo da pomogne. Polako se udaljavao. Izvadila sam telefon iz džepa. Moram nazvati Ivanu. Nadam se da joj roditelji nisu kući.
***
"Halo?" Čuo se Ivanin glas sa druge strane slušalice.
"Imam veliki problem. Moraš da mi
pomogneš. Jesu li tvoji kući?" Pokušala sam da se saberem.
"Nisu. Šta je bilo? Gde si sad?" Upašeno je upitala.
"Idem ka tvojoj kući. Pričaću ti sve kad stignem."
***
"Nećes verovati kada ti ispričam." Sedele smo na njenom krevetu i osećala sam da moram nekome da ispričam šta se desilo inače ću se raspasti na komadiće.
"Pa pričaj. Šta se desilo?" Pitala je sa radoznalošću. I tada sam počela... od početka.
"Izašla sam sa Urošem i sve je bilo super i ... i onda se pojavilo neko odvratno stvorenje. Bilo je prebrzo i bila mu je krvava faca. Mislim da ga je Uroš ubio, ali mi je rekao da bežim jer će ih doći još ... ostao je sam tamo. Ja sam samo trčala i trčala ... htela sam da ostanem, ali mi nije dozvolio ... došla sam do grada. Bio je pun ... udarila sam u Jelenu. Pričala sam ti o njoj. Stefanova devojka. Stefan je bio u prodavnici. Ona je htela da ga pozove, ali sam je zamolila da nikome ništa ne govori, ni njemu. Nisam mogla da odem kući, tamo su mi roditelji. Sela sam na klupu u onoj ulici. Tada je došla osoba koju nikako nisam htela da vidim. Lazar. Tako me je iznervirao, a samo je hteo da pomogne. Nisam znala gde da idem, pa sam pozvala tebe. Nadam se da se ne ljutiš." Sve sam tako brzo izgovorila, pa mislim da me pola nije ni skontala. Gledala me kao da sam luda. Pa nije moguće da mi ne veruje.
"Jesi li ti sigurna da sve to nisi sanjala? A šta ti je sa rukom?" Refleksno sam pogledala u ruku. Uh, baš je u lošem stanju. Najbolja drugarica mi ne veruje, pa sjajno.
"Pala sam, pa sam se posekla. I da, nisam sanjala. Moraš mi verovati."
"Okej. Dodji da ti sredimo kosu. Čupava si. I da ti operemo i zavijemo ruku." Izgleda da mi nije poverovala, a mislila sam da je ona jedina osoba koja bi poverovala u sve to. Ali ipak kada bolje pogledam sve ovo što se desilo nimalo nije realno.
"Nije mi ni do čega."
"Hajde u WC." Krenula sam za njom. Pogledom u ogledalo skontala sam kako zaista izgledam. Bila sam odvratna.
"Kada ti dolaze roditelji?" Upitala sam.
"Neće još. Oko 12, otišli su na neku svadbu." Bar jedna dobra stvar ove večeri, hah.
"Uh, dobro je."
"Ma ne brini. Sve će biti okej." Nežno je rekla.
"Nadam se."
***
"Koliko je sati?" Sada sam već izgledala normalno i mislim da bih trebala da krenem kući.
"Čekaj da vidim ... 23h" Definitivno bih trebala da krenem.
"Mislim da bih trebala da podjem. Sada ne izgledam kao sva preplašena." U tom trenutku čulo se neko lupanje. Sva sam se naježila. Posle svega onoga to mi je izgledalo toliko strašno.
"Šta to bi?" Ivana je uplašeno upitala.
"Mislim da je neko kucao na prozor." Šaputala sam, što sam tiše mogla.
"Ali prozor je previše udaljen od zemlje." Toga se nisam setila.
"Čekaj... idem da vidim." Skupila sam hrabrosti i pošla prema prozoru.
"Jesi li luda?"
"Sačekaj tu." Plašila sam se
da nešto ne izleti, ali prozor je bio
zatvoren, tako da je manja šansa da se to desi. Spremila sam pesnicu da ga udarim, mada znam da to ne bi pomoglo, ali sam se tako osećala hrabrije. Otvorila sam prozor. Nije bilo nikoga. Pogledala sam ka dole. Hvala Bogu!
"Uroše!" Stajao je ispred mene. Živ i zdrav. Bez imalo ogrebotina. Skroz sam se nagela i zagrlila ga. Tako mi je trebao taj zagrljaj.
"Pazi! Pašćeš." Nasmejao se. Nedostajao mi je taj osmeh.
"Šta? Kako?" Čula sam Ivanu iza. Ponovo sam se vratila u sobu, mislim više nisam bila nageta i Ivana je sve tako začuđeno posmatrala. Prišla je prozoru i gledala okolo i dole. Verovatno je tražila neke merdevine ili tako nešto. Uroš je i dalje stajao na
prozoru. Ustvari nije stajao na prozoru, nego na zidu ispred prozora.
"Kako si se popeo?" Upitala ga je.
"Mala tajna." Tajna? Kako je moguće da se popenje bez ikakve pomoći?
"E Iva mi je nešto ispričala, baš i ne verujem u tu priču, pa eto, da te pitam, je li to istina? Nešto o nekim čudovištima." Još uvek mi ne veruje. Ne znam zašto, zna da je nikad ne bih lagala. Jeste sve to malo ludo, ali ne znam.
"Verovatno je Iva nešto sanjala, zar si stvarno mislila da je to istina?" Zašto on laže? Pa pomisliće da sam luda. Nasmejao se i namignuo mi. Ovo neko mene sprda?
"Pa i nisam mislila, zato sam te i pitala. Pa zašto ne ulaziš?" I ona se smejala. Stvarno, zašto još uvek nije ušao...
"Ovaj... samo sam došao da vidim kako je Iva, sada idem." Zabrinuo se za mene, šta bih ja bez njega...
"Aha... pa dobro je, kao što vidiš." Pogledali su u mene.
"Ja sam dobro. A ti?" Ipak je on tamo sam ostao. Kako je on znao da sam ja kod Ivane? Ostaviću to pitanje za kasnije. Opet će misliti da sam luda bez ikakvog razloga...
"I ja sam. Ne treba da brineš. Idem
sad." Prišla sam mu. "Sutra ću ti sve objasniti." Šapnuo je.
"Uroše... čekaj! Idem sa tobom. I onako će sada doći Ivanini roditelji."