Veliki preokret

8. deo

'Hoćeš li da izadjemo večeras?'. Neko vreme sam samo zbunjeno gledala u papirić... pa čekaj, je li on to mene upravo pitao da izadjemo? Nije moguće! Je li to znači da oseća nešto prema meni? Nije mi ni na pamet palo da ce me ovo pitati. Posle dugog razmišljanja šta da mu napišem, okrenula sam papirić i napisala

'Možda'. Sada verovatno mislite da sam luda, ali nisam mogla odmah da mu napišem 'hoću'. Neka ga malo. Čula su se vrata. Ušao je u učionicu. Polako se približava mojoj klupi... vidi se da mu je neprijatno. A i meni je. E sad će da bude napeto...

"Jesi li odgovorila?" Dodao je dok se spuštao u stolicu.

"Aha." Stavila sam taj tajanstveni papirić ispred njega. Nisam mogla a da se ne nasmejem. To je bilo protiv moje volje. Radoznalo me pogledao i uzeo paprić u ruke. Otvorio ga je.

"Ti mene sprdaš?" Okej, pokušaću da se ne smejem, ne znam koliko ću još izdržati...

"Ja? Ne." Ozbiljnost na nivou. Ali ne mogu... prasnula sam u smeh. Dobro je pa me nastavanica nije čula, jer bi to kod nje bio ozbiljan problem.

"Zašto si takva?" Nasmejao se. "I kad ću moći da znam odgovor?" Pa zar već nije dobio odgovor? Pa i možda je neki odgovor.

"Mislim da si upravo pročitao odgovor." Pa zar nije? Drzao je lagani osmeh na licu.

"Ozbiljno te pitam." Makar je neko ovde ozbiljan.

"Dobro, dobro. Ne znam da li hoću." Ponovo sam počela da se smejem, nastavnica me pogledala, ali sam se tada uozbiljila. Misliće da sam psihički poremećena.

"Ma daj Ivo, koji ti je? Previše si raspoložena danas. Molim te."

Stvarno ne znam sta mi je danas i zbog čega sam tako srećna. Pogledao me je njegovim tamnim očima. Nikad do sada nisam videla takve oči. Mislim da niko nije mogao da mu odredi gde mu je zenica, boja mu se stopila sa njom. Koliko je samo bio savršen.

"A... idi opet do WC-a" Ponovo smeh, jednostavno nisam mogla da izdržim.

"Šta?" Gledao me kao da sam uradila ne znam ni ja šta, pa hajde ljudi samo se zezam. Uozbiljila sam se.

"Lepša si kad se smejes." Au... ovo nisam očekivala.

"Daj papirić." Pokušala sam da skrenem sa teme o mojoj lepoti.

Nasmejao se krajem usne i dodao mi papirić. Dok sam ga uzimala ruke su nam se dodirnule. Pogledala sam ga u oči i ponovo su nam se pogledi susreli. Spustila sam pogled i napisala 'Hoću'. Tada se čulo zvono. Zvonilo je za kraj časa. Ipak sam ostavila papirić u ruci i počela da se pakujem. Bać me zanima hoće li ga tražiti ili ne.

"Ivo?" Pogledao me sa strane.

"Molim?" Pravila sam se luda.

"A papirić?"

"Koji papirić?" Zar postoji neki papirić? Ne postoji, kraj. Ne mogu da mu dam, nekako mi glupo, a i moram malo da ga zajebavam. Ne može sve tek tako da dobije.

"A što me zajebavaš?" Uozbiljio je facu, a i ja sam se pravila da sam ozbiljna i da nemam pojma o čemu priča.

"Ne znam o čemu pričaš." Kada sam to izgovorila uzela sam ranac i pošla ka vratima. Svi su već izaćli iz učionice.

"Čekaj bre!" Potrčala sam, a i on je. Bio je previše brz. Nikad nisam videla da neko trči tako brzo. Za nekoliko sekundi već se stvorio pored mene. Pribio me uz zid. Samo smo tako stajali. Njegove ruke bile su na zidu pored mojih ramena.Neko vreme smo ćutali... Uroš je prekinuo tišinu...

"Jesam li ti rekao da staneš?" Rekao je nežnim glasom i tišim nego uobičajeno. "Sad daj papirić!" Ko je on da meni naredjuje?

"A šta ako neću?"

"Onda ću morati sam da ga uzmem." Pretnja? Baš da vidimo kako će to uraditi.

"A je li? Probaj." Bila sam odlučna.

"Stvarno?" Prišao mi je skroz.. Bili smo odvojeni samo par centimetara. O ne, neće valjda... Poljubio me je. Ima divne usne. To je trajalo samo nekoliko trenutaka, ali svejedno je bilo savršeno. Kako se tako brzo to desilo? Nisam ni osetila kad mi je papirić ispao iz ruke. Odmakao se i sageo da ga uzme.

"Nadam se da će biti pozitivan odgovor." Osmehnuo se i otišao ostavljajući me da razmišljam o tome šta se upravo desilo. Ah taj njegov

osmeh. Ostala sam da stojim sama. Posle par minuta došla je Ivana.

"I šta je bilo?" Pitala me sa radoznalošću.

"Pričaću ti."

-Izašle smo iz škole. Bio je veliki odmor. Otišle smo do picerije da jedemo...

"Pa hajde pričaj!"

***

"...I tada me pitao da izadjemo, a jedva čekam!" Preskočila sam deo o poljupcu i svemu posle onoga.

"Stvarno? Moram doći da te sredim." Izgledalo je kao da je ona vise uzbudjena nego ja.

"Obavezno, inače ću da izgledam

kao Marina." Počele smo da se smejemo.

"E Ivo... moram nešto da ti kazem." Uozbiljila se, nadam se da nije nista ozbiljno.

"Pa reci."

"Ovaj..." Otezala je dok je pričala. "Je li znas onda kad sam ti rekla da idem do WC-a, mislim, da sam bila u WC-u?" Okej, neće valjda da mi govori kako ne mogu ja da joj zabranim gde će ona da ide i to. Pa valjda je skontala da sam se zezala.

"Da, i?"

"Pa nisam bila u WC-u." Šta? Zašto me je slagala? Mogla je lepo da kaže.

"Nego gde?" Nisam je pitala zašto je slagala, valjda će mi sama reći.

"Bila sam sa Urošem u hodniku."

"Šta?" Sa Urošem? Ona i Uroš? Pa misilila sam da je srećna zbog mene i njega.

"Alii... nije to što misliš. Tada me zamolio da sednem sa Gocom, da bi on magao da sedne sa tobom. Na početku nisam htela da pristanem, ali mislila sam da će i tebi biti drago. Nemoj da se ljutiš, molim te." Sve to je tako brzo izgovorila da sam jedva sve pohvatala. Uh... olakšanje. Ne mogu da verujem da sam u nju sumnjala, pa najbolja mi je drugarica, znam da mi nikad ne bi to uradila.

"Molim? Znači vi ste sve isplanirali? Da se ljutim? Pa hej, izlazim večeras sa njim. Čak treba da ti se zahvalim."  "Uh dobro je." Duboko je udahnula i izdahnula sa olakšanjem.