Veliki preokret

12. deo

"Okej. Hajde, idemo." Prišla sam prozoru i zagledala se dole. Bilo je previše visoko. Kako sme da skoči? Ja bih se slomila.
"Mislim da ću ipak da idem stepenjicama. Jos uvek mi nije vreme da poginem." Stepenjicama je malo duže, ali ipak sigurnije. Nasmejao se.
"Čekam te ispred." Smešeći se rekao je. Okrenuo se i skočio. Pogledala sam ka dole i bio je čitav. Dobro je, mada ja nikad ne bih smela. Okrenula sam se prema Ivani. Totalno sam zaboravila da je ona tu.
"Pa... jesi li dobro?" Upitala sam. Izgledala je previše zbunjeno. Ipak nije samo ona bila zbunjena, ni meni ništa nije bilo jasno.
"Da, sve je okej, samo kako je... Nema veze. Vidimo se." Pozdravile smo se i ja sam izašla. Sigurnim putem, bez imalo opasnosti, osim što je postojala mogućnost da se sapletem, skotrljam niz stepenjice i završim u bolnici. Pa i to je bolje nego da sam poginula u pokušaju skakanja kroz prozor.
***
"Ono tamo..." Sedeli smo na vrhu zgrade. Sami, zagrljeni, pod plavim, zvezdanim nebom. Ne znam da li se samo meni čini, ali večeras zvezde sjaje nekim drugim sjajem. Mnogo su svetlije.
"Ne želim da razmišljam o tome. Sutra ćes mi objasniti. Važno je da si ti dobro." Dodala sam. Želela sam da budemo sami, u tišini. Ne trebaju mi sad nikakve suvišne informacije koje bi mogle da pokvare ovaj trenutak.
"I ti. Ali..."
"Hajde samo da ćutimo..." Poćao je još nešto da kaže, ali mu nisam dozvolila. Pre nego što je uspeo išta da izusti poljubila sam ga. Ostali smo tako zagrljeni. Samo sam želela da
budem u njegovom zagrljaju i da ne razmišljam ni o čemu. Bilo je savršeno.
***
"Gde si ti do sad?" Ulazeći čula sam mamin besni glas koji je obaveštavao da će biti nevolja. Posle svega što mi se dogodilo danas, još mi je samo falilo malo grdnje i to je to. Stvarno super dan.
"Bila sam kod Ivane, pa smo malo šetale." U trenutku smislila sam laž. Nadam se da će upaliti. Sve do sada su upalile.
"Šetale? U ovo doba? Znaš li ti koliko je sati?" Pogledala sam neprimetno na sat, koji se nalazio na zidu iza nje. Uh, baš je kasno. Prošlo je pola 2. Nisam imala predstavu da je već toliko.
"Znam, mama. Neće se ponoviti, stvarno." Pokušavala sam da se opravdavam, ali izgleda neuspešno. I dalje je držala ljut izraz na faci.
"Znam da neće, ali da budem sigurna, sutra ti nema izlaska." Nema izlaska? Pa sutra će svi izaći, sutra je subota i ceo grad je napolju. Pa šta ja da radim čitav dan u kući? To je nemoguće izdržati.
"Šta? Ali sutra je subota." Malo sam povisila ton, bilo je jače od mene.
"Ja sam nešto rekla. Sada možeš ići u sobu." Sklonila se u stranu, jer je stajala na početku stepenjica, pa je očigledno primetila da ne mogu proći kroz nju.
"Ma sjajno." Izgovorila sam dok sam se pela uz stepenjice. Nisam mogla da izdržim, stvarno me je iznervirala.
"Šta si rekla?" Čuj, šta sam rekla... Pa kao nisi čula? Joj Bože...
"Ništa. Laku noć!" Drsko sam odgovorila i otišla u sobu. Savršeno. Baš savršeno veče. Šta se još može dogoditi? Zar sam ja toliki baksus da pored toliko ljudi sve ovo mora mene da snađe?
"Hej, otkud ti tu? Dođi, Arči..." Baš sam zavolela tog psa. Svaki dan sam sa njim, a plus je i presladak. Pa da nema njega, mislim da bi moj 'kućni život' bio potpuno dosadan. Stefan ionako nikad nije kući, a baš bih volela da imam brata ili sestru mojih godina pa da budemo kao drugarice ili drugovi. To bi bilo stvarno super. Sada idem da se istuširam. Toliko sam umorna, da ću verovatno posle odmah zaspati.
***
Najdosadniji dan ikada čeka na mene. Sama sa Arčijem čitav dan. Baš zabavno, a? Okej, Arči, pas. Njemu je zabavno i da samo trči po sobi, valjda. Mogu i ja to da pokušam. A... šta mi još neće pasti na pamet? Uopšte mi se ne ustaje. Spavaću još pola dana, pa ću da jedem i onda opet da spavam. Problem rešen. Sve bi bilo super, ali samo što se meni ne spava. Mogu li da se ubijem, a? Kada bi i Ivana mogla, kao i Uroš, da kroz prozor dođe u moju sobu. Ajmo, Ivana, možeš ti to, samo skočiš ili se popenješ, kako god. Ivo, stvarno previše maštaš. Okej, dolazi početak tako dosadnog dana. Moram ustati.
Brate, gde mi je telefon... Bar tako mogu da pričam sa Ivanom.
"I još uvek misliš da mi je mama kraljica?" Upitala sam posle svega što sam joj ispričala od sinoć.
"Pa dobro... nije smak sveta. To je samo jedan dan." Samo jedan dan? Pa nju baš briga, nije njoj zabranjen izlazak. Ona će večeras šetati dok sam ja sama u ovoj dosadnoj sobi.
"Jedan dosadan dan." Napomenula sam.
"Preteruješ stvarno. Izdrži, pa ćemo sutra izaći." Ali do sutra ima tako puno vremena. Možda se stvarno ponašam previše detinjasto. Pa nisam prva ni poslednja osoba kojoj je zabranjen izlazak.
"Naravno da hoćemo. E joj, znaš li šta
je u subotu?" Subota je dan koji označava moje rođenje. Ne mogu da verujem da već punim 17 godina. Vreme tako brzo protiče.
"Šta?" Pa ona čak ni ne zna kad sam rođena. Dobro, samo je zaboravila...
"Rođus."
"Tvoj?"
"Pa da."
"Ja sam skroz zaboravila." Pa vidi stvarno. Nisam skontala. Nasmejala sam se.
"Sram te bilo." Rekla sam kroz smeh i ona se nasmejala.
"Ko bi rekao da već imaš 17 godina." I ja se pitam. Ali još uvek nemam.
"Nemam još, tek u subotu."
"Pa dobro. To će brzo da dođe." Samo ovaj dan da prođe, svi ostali će mnogo brže.
"Ne znam da li da pravim žurku." Inače nisam devojka koja voli da ide na žurke. A kada je napravim uvek bude neki haos i uvek na kraju ja nastradam.
"Zašto da ne?" Ivana bukvalno na svaku žurku ide. Mislim da nema baš ni jedne na koju je bila pozvana, a da nije otišla.
"Pa ne znam baš... Znaš da ne volim da idem na žurke, a pogotovo da ih pravim." Odgovorila sam.
"Pa hajde. Jednom se puni 17 godina." Pa upravu je, ali još uvek nije to 18-ti rođendan. Tad će sigurno biti žurka.
"Ma ajde, ali to je isto kao i svaki drugi rođendan."
"Pa hoćeš li praviti?" Još uvek ne znam ni ja odgovor na to pitanje.
"Ne znam, razmisliću. Ima još do subote."
"E, moram sad nešto mami da pomognem." Ona se zeza? A samo smo malo razgovarale.
"Zezaš me? Pa ima sad da se smorim. Zovem te i kasnije, važi?"
"Važi." Prekinula sam.
"Šta ti je? Ko je tamo?" Arči je neprestalno lajao kod prozora. Prvo
što mi je palo na pamet bio je Uroš kako sedi ispod prozora. Molim Boga da je on. Bedak! Ipak nije on. To je prokleta ptica. Jeziva je.
"Smiri se, Arči! To je samo ptica." To je bila ptica sa čudnim očima. Kao da su sijale.
"Odlazi! Beži! Iš! U redu je. Otišla je, smiri se." Šta je sa tom pticom? Čudno. Nekako je se plašim. Bila je crna. Skroz crna vrana. Nije htela da ode. Vrlo čudno. A i Arči se previše uznemirio. Joj, zaboravila sam da zatvorim prozor. Zašto je odjednom tako hladno? Leden vazduh me je okruživao.
"Aaaaaaaaaaaaaaaaa!"

"Smiri se! Ne vrišti! To sam samo ja." Stajao je iznad mene, Uroš. U crnoj odeći, čučeći na vrhu kuće. Pa je li on svestan koliko sam se samo upašila?
"Jesi li normalan? Za malo da crknem." Nasmejao se.
"Ali nisi." Iskrenuo je glavom uz smeh.
"Pa silazi odozgo. Ulaziš ili ne? Znaš... malo je hladno." Stvarno je duvao hladan vetar, a ja sam bila samo u helankama i nekoj kratkoj majici.
"Moraš da me pozoveš da uđem, inače ne mogu." Hoće li još da mu pevam da bi ušao? Pa šta on misli da je?
"Malo me zezaš, a?"
"Ne zezam. Ako želiš da uđem moraš me pozvati." Izgledao je stvarno ozbiljno. Kako može biti tako ozbiljan ako se zeza? Šta mu to sad znači?
"Hah... okej. Uroše, hoćeš li da uđeš?" Konačno sam pristala i pozvala ga unutra.
"Bravo, vidiš kako si dobra." Rekao je uz smeh.
"Znači zezao si me, je l' da?" Verovatno jeste, ali nije mu neki smisao za humor. Seli smo na neraspremljen krevet.
"Ne, nisam. Skoro si ustala?" Pogledao je u krevet. Nije se zezao? Stvarno mi nekad nije baš nimalo jasan. Pa da sam znala da dolazi, raspremila bih čitavu sobu, ali pošto on ima običaj da dolazi nenajavljeno, nisam stigla da raspremim.
"Aha, malopre." Odgovorila sam. Pogledao me je kao da mi govori kako sam neodgovorna, a nije mi on roditelj. "A ne gledaj me tako! Bilo mi je mrsko da raspremam. Ionako ću celi dan biti u sobi." Pravo objašnjenje.
"Stvarno? Ne ideš sa Ivanom ili tako nešto?" Joj, ne staj mi na muku.
"Kažnjena sam." Debil je počeo da se smeje. "Pa ne smej se! Kao kasno sam ostala i blablabla... Oni ne shvataju da imam 17 godina, dobro, još malo pa 17 godina." Nastavio je da se smeje. Kako je samo bezobrazan, pa hej...
"Mora mala beba da dođe kući do 12, inače..." Pa bre, zašto je takav?
"Uroše..." Nasmejala sam se i ja. Samo on shvata ovo kao nešto smešno. Koja je budala...
"Dobro, dobro, neću te zezati." Nije prestajao da se smeje.
"Bolje bi ti bilo."
"Au baš smo opasni... dolazi ovamo." Bacio me na krevet i počeo da me golica. Od smeha nisam mogla da dođem do daha.
"Alo... ej... prekini... pa golicaš... me... ej..." Jedva sam uspela nešto da kažem, toliko smo se smejali, nadam se da niko neće čuti.
"A je li? E pa to i pokušavam." Samo smo se smejali, smejali i smejali, tako je lud.
"Stani! Neko... dolazi." Pokušala sam da se priberem, jer sam čula korake na hodniku.
"Šta?" Prestao je da me golica.
"Sakrij se negde, brzo, sakrij se u ... ormar." To je bilo prvo mesto koje mi je palo na pamet. Još uvek smo se po malo smejali.
"Mi nismo normalni." Rekao je uz smeh.
"Kretenu, požuri!" Imala sam veliki osmeh na licu.
"Opušteno, neće me naći ovde." Daj, pa zašto je tako tvrdoglav? Imam dosta veliki ormar u koga bi on mogao fino da stane.
"Siguran?" Upitala sam.
"Da, da." Ne verujem baš u to. On stvarno nije dobro. Sada će mama ili,
još gore, tata ući, a njega boli uvo. On sedi na krevetu.
"Ajde, molim te, udji u ormar, stvarno se ne šalim." Pokušavala sam da ga ubedim i nadam se da je uspelo.
"Okej, okej, neka ti bude..." Konačno je pristao. Hvala Bogu!
"Šta se to čulo?" Mama je upitala dok je bila prislonjena na vratima. Da mi je znati šta je od svega onoga čula...
"Ne znam na šta misliš, samo sam se igrala sa Arčijem." Poveruj, poveruj... molim te...
"A zašto si vrištala?" Znači vrisak je čula i tek sad dolazi da vidi šta se desilo? Sve ovo je tako smešno.
"Ma saplela sam se i za malo nisam pala. Slučajno mi izletelo." Druga laž u roku od minute.
"Pa dobro, kada budeš gladna siđi da jedeš." Bože, hvala ti što je poverovala...
"Hoću, hvala." Pošla je da izađe, ali se ponovo okrenula...
"Pa zašto nisi sobu raspremila?" Nadam se da je ovo zadnje pitanje...
"Skoro sam ustala. Evo sad ću raspremiti." Odgovorila sam.
"Dobro."  Uh, dobro je prošlo. Izašla je.
"Možeš sad da izađes. Ajde nema nikoga. Uroše?" Zašto se ne odaziva? I zašto ne izlazi? Prišla sam ormaru da vidim gde je. Gde je nestao? Ormar je prazan. Hm... neko me zagrlio oko struka.
"Opasan si." Dodala sam.
"Zabrinula si se?"
"Možda."
"Ne treba da brineš."