Veliki preokret

4. deo

Pošla sam da ustanem, a onda je Uroš ustao.
"Mogu li ja da kažem umesto nje?" Upitao je nastavnicu.
"Naravno. Sedi Ivo!"
O hvala ti Bože! Ostatak časa je bio dosadan, a posle časa Uroš je nešto prišao Lazaru i pričali su skoro ceo odmor. Lazar nam uopšte nije prišao u školi, verovatno je zbog nečega ljut, mada ne znam zašto bi bio. Posle škole, Ivana i ja tražile smo ga svuda, jer se nije pojavio na dogovorenom mestu. Trebali smo zajedno da se vratimo kući.
"Opa, opa, neko nam je našao novo društvo, pogledaj tamo!" Ivana mi je pokazala ka nekoj grupici.
"Ma daj, pa ja ne verujem, kako nas je samo izdao." Rekla sam primetivši da je Lazar sa Urošem i da je očito zaboravio na nas ili nije hteo da dođe.
"Pa očito mu je Uroš bolje društvo od nas."
"Koji kreten, ajmo kući." Bila sam iznervirana.
"Hajde." I po Ivani se videlo da ju je ovo baš povredilo.
Znači Uroš i Lazar bili su zajedno, a Lazar je nas lepo ispalio. Pa mogao je barem da kaže da neće doći, da ga džabe ne čekamo. Mi smo kao dobre drugarice čekale ga i tražile po celoj školi i svuda, dok je on blejao sa Urošem. Koje smo mi glupače. Smatrala sam ga bratom, a on mi je ovo uradio. A ne, ne krivim ja njega, krivim sebe, jer sam mu toliko verovala. Kad sam došla kući, nije mi bilo ni do čega, pa sam ušla malo na fejs. Bilo je nekoliko zahteva za prijateljstvo. Jedan se izdvajao od ostalih. To je bio on, Uroš Vajić, šmeker koga svi vole. Neću ga prihvatiti, bar ne za sad. Odjavila sam se i legla. Toliko sam bila umorna da sam odmah zaspala.
-Jutro-
"Daj začepi!"
Bacila sam alarm na pod i hvala Bogu nije mu ništa bilo. Ustala sam da vidim koliko je sati. A, joj, ponovo kasnim, ponovo kasnim.. Ubiće me oni.. ubiće me SAMO Ivana. Setila sam se događaja od juče. Ta misao mi je upropastila dan. Izašla sam i kao što sam i očekivala Ivana me je sama čekala.

"Hej." Pozdravila sam se sa njom,
"Hej, predpostavljaš gde je Lazar."
"Sa njim? Znaš na koga mislim."
"Aha."
"Ma baš nas briga... čudo me ne kritikuješ što kasnim..." Pokušala sam da skrenem sa teme.
Počela sam da se smejem.
"Navikla sam već, ali ako sad stvarno ne požuriš zakasnićemo."
"Dobro, dobro nego znaš šta ima novo?" Htela sam da njih ne pominjemo, ali morala sam ovo da joh kažem.
"Šta?" Pitala me je sa radoznalošću.
"Uroš mi sinoć poslao zahtev za prijateljstvo, sigurno mu je Lazar rekao kako se zovem."
"Možda mu se svidjas, jesi ga prihvatila?"
"Nisam još."
"Pa ti si luda."
"A ne znam, nekako me nervira." Stvarno ne znam zašto, ali kako sam ga videla juče sa Lazarem počeo je da me nervira.
"Da li si realna? Pa dečko ti ništa nije uradio, nije on kriv što se Lazar druži sa njim. Iskreno mislim da ne zna da nas je ovaj slagao i da ne zna da se pre družio sa nama."
"Izgleda da si upravu." Stvarno pogrešno razmišljam, pa iskreno dečko mi ništa nije uradio.
"Pa naravno, ja sam uvek upravu." Uh kako mrzim kada hvali sebe.
"Da da naravno" Morala sam da priznam. Moja pametna Ivanica.
"Joj, evo ove krave." Prevrnula je očima.
"Još nam je samo ona falila."
Ta 'krava' to je devojka koja mora sve da zna, koja se meša u sve, koja nas tako nervira, koja je Ivani otela njenog bivšeg dečka, koju baš briga za sve, koja tračari gde god stigne, e to je Marina.
"Ćao!" Tipičan Marinin pozdrav, otegla je to koliko je mogla.
"Ćao Marina!" Pozdravila sam je sa hladnim izrazom lica.
"Jao Ivana što si lepa danas, nekako si se prolepšala."
"Zna." Rekla sam kao da sam znala šta će reći. Volim da odgovaram umesto Ivane, nekako se osećam zaštitnički.
"Ma je l'? A ti si njen advokat? Koliko te plaća? Ako ima čime da te plati." Kako ume da nervira. Da mogu, lično bih je ubila.
Inače, Ivana živi u manjoj kući, ali je ta kuća prelepa unutra. Pošto Marina nikad nije bila u njoj, samo ju je videla s' vani, ona govori da Ivana nema para, ne kaže direktno, ali u tom smislu. Mogu da se kladim da je Ivana duplo bogatija od Marine. Znam da nije sve u tome, ali kad već o tome pričamo da kažem.

"Slušaj ti mala, hajde zucni još jednom, videćeš ti svoje." Ivana je već bila iznervirana i nije mogla da izdrži.
"Hajmo Ivana, nije vredna tvog nerviranja" Pokušala sam da je povučem.
"Ma pusti me da joj slomim glavu!"
"Hajde, hajde počeće čas." Konačno je popustila i pošla sa mnom.
Kada smo se već dosta odmakle od nje...
"Štreberke!!"
Samo smo počele da se smejemo što je nju jako nerviralo uff a mi obožavamo da je nerviramo.
Lazar i Uroš su sedeli zajedno, sto je
logicno. To smo i očekivale. Uroš je ceo čas gledao u nas. Lazar ponekad. Ostali časovi su bili dosadni. Kada sam došla kući, tu je bila neka devojka.
"Hej! Ja sam Jelena, Stefanova devojka." Baš je slatka, a ima i lep glas.
"Aa.. drago mi je, Iva. A gde je Stefan?"
"Otišo je do kuhinje."
"E Jelena, evo našao sam neke palač... a i ti si tu." Stefan je izlazio iz kuhinje i izgleda da mu je malo bilo glupo što sam tu.
"Aha, sad sam došla, nego idem ja u sobu."
"Bilo bi dobro."
"Gde su ovi?" Znao je da mislim na roditelje.
"Otišli su kod babe."
"Okej, aj odoh."
"Ajde, ajde." dodao je.
Ušla sam malo na fejs i odlučila da
prihvatim Uroća. I posle 5 min stigla je poruka:
"eeee"
Malo sam se predomišljala, pa sam uzvratila.
"eee"
"šta ima?"
"ništa, smaranje, kod tebe?"
"isto, nego jesi ti ljuta nešto na mene?"
"ja? na tebe? ne"
"aha, imam osećaj da jesi, nego hoćeš li sutra doći na utakmicu?"
"ne znam, ko igra?"
"pa moja ekipa i neki iz starog grada"
"Možda, videću"
"bolje bih igrao kada bi došla"
Baš je duša, znam zašto je to rekao, ali praviću se luda, valjda neću ispasti glupa.
"a sto?"
"pa ovaj... ma nije bitno"
"ma ne, ne, bitno je, reci"
"Saznaćeš kada bude trebalo"
"okej"
"pa hoćeć li doći?"
"pa.. verovatno"
"super, znači sigurno pobeđujemo"
"baš si lud"
"zbog tebe :*"
Malo sam se predomišljala šta da mu napišem, pa sam odlučila...
"Laku noć Uroše!"
"Ja sad verovatno neću spavati, ali opet laku noć"
Nisam mu ništa odgovorila i odjavila sam se. Koliko sam samo bila srećna. Nazvala sam Ivanu i sve joj ispričala, ona nije mogla da veruje i baš je bila srećna zbog mene. Pustila sam muziku i pokušavala da zaspim i tek sam zaspala oko 2h.
***
Kada smo ulazile u školu videla sam Uroša kako priča sa nekom devojkom. Bila mi je okrenuta leđima, pa nisam mogla da vidim ko je to. Namerno smo prošle tuda. Pa ne mogu da verujem! To je Marina! Aa koja krmača! Ma daj, ovo sanjam! Ček, ček. Auć, a to boli! Ne sanjam!
"...baš si smešan Uroše... o pa to su Ivana i Iva. Pa gde ste?" Prvo se lažno smejala, pa kada nas je kao videla prestala je.
Likuša nam je prišla i zagrlila prvo mene, pa Ivanu. Odvratna je! Mi smo samo ćutale.
"Idete li vi danas na utakmicu?" pitala je.
"Pa d..." Pošla je Ivana da kaže da idemo, ali sam je prekinula.
"Verovatno ne."
Uroš me je čudno pogledao.
"A ti?" Morala sam da je pitam.
"Naravno, upravo mi je Uroć rekao da moram doći da ga gledam." Zeza me?
"Super." Hladno sam odgovorila.
"Ovaj.. ja... nisam..." Uroš se kao pravdao, pa čemu to? Sve sam shvatila. Samo se igra sa mnom.
"Hajde Ivana, počeće čas." Htela sam da što pre odemo odatle.
"Idemo." Ivana je potvrdila i pošle smo.
"Iva, čekaj!" Počeo je da se dere.
"Šta hoćeš?" Samo drsko Iva, opusti se.
"Mogu li samo minut da razgovaram sa tobom... nasamo?" Ovo nisam očekivala.
"A zašto bi?"
"Molim te." Dobro, ajde. Da vidimo šta hoće.
Odmakla sam se i on mi je prišao.
"Imaš samo minut." Jasno sam naglasila.
"Hteo sam da ti kažem da si me baš rastužila što si rekla da nećeć doći na utakmicu i ..." zastao je.
" I?"
"I da bih bas voleo da dodješ i ako želis reći ću Marini da ne dolazi i da ne želim da bude tamo, i da želim da ti budeć tamo, a ne ona" Uh, malo sam ostala začuđena.
"Ček, šta? Ne, ne, ne moraš to da radiš, povredićeš je, mada to i zaslužuje, ali dobro. Stvarno želiš da ja dodjem tamo?"
"Naravno da želim, više od bilo čega. Hoćeš li doći? Molim te, zbog mene."
Kako je samo napravio slatku facu.
"Pa kad već toliko želiš, okej, doćiću."
"Hvala ti."
Zagrlio me je! Kako mi je samo srce kucalo!
"A... ovaj, moram na čas." Morala sam da prekinem taj savršeni trenutak, ali mogao je neko da nas vidi, a to mi nije trebalo.
"A da, svakako." Izgovorio je pomalo nesigurno.
Prišla sam Ivani, a Marina me je samo gledala...
"To nije bio 1 minut." Pakosno je rekla.
"A ti si ljubomorna?" Ivana kao Ivana, ume da nadje dobre reči u svakom trenutku.
"Ha, naravno da ne. Na koga da budem ljubomorna, na nju?" Počela je da se smeje kao neka ludača.
"Super, ćao mala." Nije mi bilo do svadje, pa smo samo otišle.
Bila sam tako raspoložena čitav dan i samo sam mislila na njega. Da li mu se stvarno sviđam? Mislim sve ukazuje na to, ali ne znam... I Ivana me ubedjuje da mu se sviđam, ali ne znam baš. Ako mu se sviđam zašto me ne pita da izađemo? Možda čeka pravi trenutak. Joj, nisam sigurna. Ali najlepši je!