Ketrin

2.deo

Pali smo u isti tren. Bila je na meni, zakucane glave u moje grudi. Pomislio sam da se onesvestila ili nešto slično tome. Mnogi su prišli i lagano nas podigli. Ona me preplašeno pogledala i postiđeno krenula ka vratima.

''Stanite, ko ste Vi uopšte?'' upitao sam ljutito i krenuo ka njoj. Okrenula se i pogledala me pravo u oči. U kolenima mi nešto klecne. Natera me da se začkiljim u nju.

Zapitam se kakvo je ovo stvorenje jer je lepše od bilo koje žene. Niska, vitka i riđokosa devojčica, zdravih rumenih obraza, a nebesko plavih dijamanata usidrenih u razmaka dva.

''Ja...ja sam Ketrin Vejnes, oprostite mi gospodine nisam-...''

''Mlada neobuzdana damo, za Vašu informaciju ovo je princ, obratićete mu se kako?!'' na nju podvikne moj batler te ga odmah prekornim pogledom sasečem u korenu. Niko na tebe ne sme da viče i kinji te.

''Vaše visočanstvo...'' rekla je tiho i poklonila se preda mnom. Prišao sam joj i podigao je lagano. Očarano sam posmatrao svaki pedalj njenog lica.

''Jeste li dobro?''

''To bih ja trebala Vas da pitam. Izvinite za sve, samo nisam želela da zakasnim. Baš sam Vas oborila s nogu...'' našalila se i razvukla moj osmeh od uha do uha. Lepa i šaljiva, opet je sve nekako rekla uspaničeno mislila je da bih joj naudio, ali greh je nauditi na bilo koji način ovom divnom stvorenju.

''Ketrin, tako nam je žao visosti neće se ponavljati...'' rekli su, verovatno, njeni roditelji.

''Polako... mogu li?'' upitam je tiho i ne dozvolim da je pomere od mene. Sklonim lagano pramen njene kose i upitam je za ples što sad sve začudi, ali dobro.

Pristala je i pružila mi ruku. Zaplesao sam sa najlepšom ženom na svetu. Nije smela da me gleda u oči, nije mi se toliko ni približavala. Zadržavala je distancu, a ja sam već znao da je ona moja buduća nevesta.

''Luckasto je to kako smo se upoznali'' izgovorim tiho dok ona klima glavom.

''Mislite da sam luckast?'' iskolači oči kao dve jabuke i krene da odmahuje glavom što me navede na smeh.

''U redu je. Šalio sam se...'' kiselo se nasmeje i šapne...

''Šalili ste se...'' koliko lep glas ima! Samo da joj na njemu zavide. Vidim zašto su je sapleli, najlepša je.

''Jeste li se Vi povredili gospođice?''

''Malo me boli ruka, ali nije strašno. Hvala na pitanju...'' rekla je ljubazno i tiho. Kad je muzika prestala bal je nastavio, obilazio sam goste i pozdravljao ih. A moju je pažnju odvlačila ona. Krajičkom oka sam pratio tog devojčurka. Nakon mene još mnogi su je pitali da pleše sa njima. Skoro sve ih je odbila.

A njeni roditelji, fini ljudi, nikome je nisu dali. Ni ne treba da je daju drugima. Ona će biti samo moja.

....

Ketrin pov:

Stajala sam i dosađivala se u raznim plesovima. Bacali su se pred mene, ali sam ja retko koga prihvatala. Davali mi ruže, recitovali onu šarlatansku poeziju, udvarali se i gledali me k'o da sam kakva lutka za igru.

A on? Ni on me nije oduševio. Ponos mu je veći od pameti. Kako me samo na smrt preplašio.

To ko će biti prinčeva nevesta biće tajna sve do sutra u podne.

Princ me ni jedan jedini put nije pogledao. Laknulo mi je jer to znači da neće mene izabrati. Mogla sam mirno da spavam jer znam da sutra idem u biblioteku, divno.

A da je mene odabrao morala bih da se dosađujem u onom ogromnom dvorcu gde velikim prostorijama nema kraja. Umesto toga odabrala bih rado ovu siromašnu kućicu punu ljubavi i pažnje, maleni vrt koji krase ružice različitih boja i veličina, za malo tišine i par knjiga. Ko bi mogao večno da živi u onom ružnom raskošu oko kog se vrte loši i zli ljudi koji ti samo žele zlo. Radije bih živela ovde među ljudima koji jedni drugima pomažu i raduju se zajedno.

Ušuškala sam se u postelju i zagrlila jastuke. Mirno sam utonula u lep san iz kog nisam imala nameru da se budim.

Nastaviće se...