Ketrin

25.deo

Ketrin pov:

Zagrlila sam ga i začula škripu guma ispred kuće. Ščepala sam kragnu njegove uniforme i spojila nam usne. Jednu je ruku smestio na dno mojih leđa, a drugom je stegao moj vrat.

''Vratiću se. Dolaziću retko, ali čim uhvatim dobar trenutak da napustim položaj, dolazim. Volim te i zapamti to...'' rekao je i ispravio se. Prošao je rukom kroz svoju čistu smeđu kosu i otvorio vrata.

Stajala sam na pragu i gledala kako napušta naš dom bez osmeha, sa puno brige u očima, no, nije dao da je i ja vidim.

''Lave...'' okrenuo se, a ja sam opet potrčala ka njemu. Zagrlila sam ga i nežno poljubila njegov vrat. Zabila sam glavu u njegov vrat i uvukla taj prelep miris u njega.

''Čekaću te...''

''Znam da hoćeš. Ti si moja šargarepica. Slušaj me, vrati se u dvorac. Zaključaj kuću i idi da živiš sa Alisom. Budite zajedno i biće vam lakše. Pozovi i svoju mamu da vam pravi društvo. I ona može da se preseli tamo. U slučaju da odlučiš da ostaneš ovde, ostaviću dva stražara da te paze...''

''Govoriš kao da se nikada nećeš vratiti...''

''Ne znam da li hoću-...''

''Kako možeš to da mi govoriš?''

''...ali znam da ovo ne menja jedno- ne menja ni malo moju ogromnu ljubav prema tebi...''

''Neće promeniti ni moju, obećavam...''  rekla sam tiho i odvojila se od njega. Namignuo mi je i obrisao poslednju suzu sa mog lica.

''Nema više suza. Vidimo se uskoro ljubavi moja...'' krenuo je, ali ga moje srce opet presrete:

''Je li ovo zbogom?'' pogledao me preko ramena i osmehnuo se bolno. Čelo mu je klonulo, dok su se oči punile suzama:

''Voleo bih da nije...'' rekao je kroz šapat i ušao u auto. Okrenuo se i pogledao kroz zadnje staklo. Smestio je mali osmeh u uglu usana i šaku na prozorčić.

Poljubila sam svoj dlan i bacila mu poljubac. Osmehnuo se i uhvatio ga. Smestio ga je na svoja prsa i zadovoljno sklopio oči. Nasmejala sam se kroz suze i mahnula mu. Kad se auto upalio, moje je srce zaigralo.

''Neka te anđeli čuvaju'' prošaputala sam i podigla dlan koji sam poljubila visoko u vis. Mahala sam mu sve dok ga nisam izgubila iz vidokruga.

Vratila sam se u kuću i zalupila vrata. Otrčala sam u našu sobu i bacila se na krevet. Briznula sam opet u plač i stegla njegov jastuk koji je stajao na neurednom krevetu. Privukla sam košulju koja mi je od svega njegovog jedina ostala.

Zagrlila sam je i sklopila oči. Samo malo mira tražim, njega u ovom krevetu i sebe na njegovim grudima. Zar su to prevelike želje za ovozemaljski život?

Osetila sam po prvi put kako nešto u meni krcka. Lomilo se i čula sam taj bolan jauk.
Čekaću ga makar to trajalo stotinu godina. Jer ja ga volim do neba. I žalim, istinski žalim što nisam svom ledenom srcu dopustila da ga zavoli ranije.

Volela bih da sam samo malo vremena imala da ga još koji tren volim, da mu upamtim lik još samo malo bolje.

Nastaviće se...