Ketrin

29.deo

Draga snajo,

Pišem jer ne znam koliko nam još snage ostaje. Gubimo vojnike, gubimo vreme i nema ga još mnogo.

Lav je ranjen, pokušaću da ga sklonim i vratim ga u grad, odmah kad stigne, nema vremena za predahe. Ti i on napuštate državu. I ako se bude protivio kao što se i sad protivi. Udari mu šamar. Osvesti ga jer je naša država ionako pokorena. Nemate vremena.

Spakuj stvari, auto će ga dovesti i čim se to desi idite što dalje možete.

Voleo bih kada bi mi ispunila poslednju želju, vodi moju Alis sa vama. Ona vam neće mnogo tražiti, ne dozvoli da mi je ubiju.

A znam i šta te još zanima. Primi moju iskrenu žalost i saučešće. Nedavno sam dobio dojavu da ti je otac poginuo. Ne brini, nije se mučio. Smrt ga je dostojanstveno odnela. Pokušao sam da ga smestim na položaj na kom bi bio bezbedan, no, baš su nas tu iznenadili. Žao mi je.

Zbogom i zdravo mi ostanite, reci mojoj Alis koliko je volim. Reci joj da joj šaljem pismo koje ćeš joj ti pročitati kad zajedno sa Lavom dođe.

S ljubavlju, Nikolas

Prekrila sam usne rukama i tiho zajecala. Pismo mi se istrglo iz ruku, a ja sam pala na kolena.

Saznanje da sam izgubila oca i zamalo verenika pogodila me više od bilo kog metka. Dva najdivnija čoveka odnelo je vreme, a njega će mi vratiti izlomljenog i povređenog. Mučno čekam da mi dođe. Da ga poljubim i utešim da će sve biti dobro.

...

Začula sam gume i odmah uzela kofer. Potrčala sam niz stepenice i ugledala ga kako uspravno u uniformi stoji. Sav bled u licu. Zaletela sam se ka njemu, ali sam zastala kad sam videla da mi pokazuje da usporim. Na korak od njega stanem i razvijem tužan osmeh. Oči željne njegovog lika, radosno su se punile suzama što ga ponovo vide.

''Nisam uspeo. Hteo sam da im pomognem...'' promuklu je prošaputao. Prišla sam mu i spustila ruku na njegov vrat dok sam drugom grejala njegov leden obraz. Skupila sam obrve i pomazila ga najnežnije. Idalje sam se bojala da sve ovo sanjam. Gledao me onim svojim plavetnilom koje je okružilo ceo moj um. Spustio je pogled na moju šaku koja je bila na njegovim grudima i nežno je dotakao svojom. Ista ta njegova ruka sad je bila hrapava, nije bila nežna kao ranije, zato ju je i sklonio sa mene spuštajući pogled.

''Živ si i to je jedino bitno. Briga me ako sam sebična, izgubila sam previše dragih ljudi, ali sam zahvalna bogu što mi je tebe vratio...'' rekla sam tiho i nežno ga poljubila.

Nije mirisao na sebe. Mirisao je na krv, na barut, na vlagu i znoj koji ga je oblivao klizeo je niz njegovo lice i punio moj dlan.

''Moramo da idemo'' rekla sam i pogledala u vozača koji je uveo moju majku i Alisu u auto.

''Ne. Ne smem da ostavim kraljevst-...'' udarila sam mu šamar, ali ne prejak, baš onako kako mi je Nikolas rekao.

''Umrla sam umalo poslednja dva meseca otkako si tamo, ideš sa mnom ili ja ostajem tu uz tebe...'' rekla sam odlučno zbog čega me prkosno i oštro pogledao.

''Meni je dužnost, ali tebi nije-...'' opet ga udarim blago i osmehnem se...

''Dužnost žene je da uvek drži ruku muža, da mu bude oslonac i čuva mu leđa. I da mesec padne s neba između nas obilazila bih ga samo da bih s tobom bila. Gde god da ideš ja te od sad pratim verno....'' rekla sam i nežno ga zagrlila.

Nastaviće se....