Ketrin

9.deo

''...On ju je gledao kao što čovjek gleda uveo cvjetić što ga je on otkinuo i u kojem s mukom prepoznaje ljepotu s koje ga je otkinuo i pogubio. Pa ipak, bez obzira na to, osjećao je da je onda, kada mu je ljubav bila jača, mogao, da je to baš zaželio, istrgnuti tu ljubav iz srca, no sada kad mu se, kao i toga trenutka, činilo da ne osjeća ljubavi za nju, znao je da ne može raskinuti svoju vezu s njom...'' pročitala sam i spustila pogled.

Pogledala sam u njega i videla prijatnu iznenađenost u njegovim očima. Osmehnuo se i seo do mene.

''Zaboga, kao lepo čitate... milina Vas je slušati Ketrin. Toliko emocija u naizgled bezvrednim rečenicama...'' rekao je i pogledao u pasus koji sam pročitala.

''... ali je u pravu. On nju uistinu gleda kao kakav tužan cvet. Koliko god on želeo da taj cvetak raste na miru u polju. Da cveta u proleće i spi u zimu, on to ne može...'' pogledala sam ga i zatreptala blago.

Je l' on upravo aludira na situaciju u kojoj se nalazimo mi? Mislim... nema mi, samo ja i on.

''A zašto?'' upitam prkosno mračeći se.
Nasmeje mi se i odmahne glavom. Ispravi se i smesti ruke iza leđa te njegova jaka i muževna prsa bivaju istaknuta u prvi plan.

''Ketrin jesam li ja Vama rekao koliko ste radoznali?'' upita zaigrano te krene da šeta gore-dole. Odmahnem glavom, a on uz osmeh poskoči obrvama.

''Zaista? Baš nikada?''

''Baš nikada...'' rekla sam tiho i spustila pogled.

''Radoznali ste kao malo mače kad tek progleda i uoči mesto i okruženje u kom se nalazi, pa bi tako sve nešto da čaprkne i poigra se dok mu ne dosadi, a sve ga zanima. E tako i Vi. Igrate se kao malo mače klupkom vune, a svaka je vunica za Vas nešto što se još može istražiti...'' rekao je mudro i ponovo pružio svoju ruku. Tako grubu, ali opet i nežnu u isti mah.

Prihvatila sam je i nežno je stegla uz svoju. Dlanovi se stope kao čokoladni prelivi, a ja stanem gledati i zagledati te prelepe plave oči.

Prinese moje ruke svojim usnama i krene da ih ljubi nežno, od jagodica prstiju do korena istih pa sve do zgloba ruke. Trajalo je tako dugo i delovalo tako sporo, ali je van mojih misli to bio samo tren.

Privukao me k sebi, a onda je u ovu ogromnu biblioteku dvorca upala straža. Odmakli smo se jedno od drugog. Spustila sam pogled i okrenula mu leđa. Oslonila sam se o sto i uzela knjigu kako bih je vratila na mesto.

''Oprostite visosti mislili smo da su lopovi i...'' započeo je onaj čovek koji me grdio kad sam prvi put upoznala Lava. Oštro me pogledom ošinuo kad sam se usudila da ga pogledam u oči, a onda sam od straha samo zakopala pogled u zemlju.

''U redu je. Sad idite...'' rekao je kratko i okrenuo se ka meni. Onaj mu se uz naklon sklonio sa očiju pa smo opet ostali sami.

Dovukla sam pokretne stepenice i popela se na njih kako bih vratila knjigu. Ono što me u tome omelo bio je njegov dodir..

Nastaviće se..