Ketrin

17.deo

''Ketrin... Vi ste tako lepi i tako drski...'' šaptao je i nežno prstom prelazio po žilici mog vrata koja je od straha i uzbuđenja treperila kao krila leptira. Milovao je drugom rukom moje lice, oprezno kao da je kakav lako lomljiv porcelan.

''Želim Vas zamoliti za ples i... nemojte me odbiti biću veoma ljut na Vas'' pruži mi ruku, a ja je lagano uhvatim i pogledam ga u oči. Na trenutak ili pak dva, ostanem zaslepljena njihovom lepotom. Taj odsjaj svetla sićanih svećica posloženih na svećnjacima, u njegovim je očima budio plamen. Neprestani zapaljeni plamen. Njime je pržio svaki deo mog tela.

Privukao me sebi i pustio me da mirujem na njegovim jakim prsima. Ostala sam prilepljena uz njih jer su za mene polako postajala najmekši jastuk.

''Ne znate koliko sam Vas željan. Zašto ste tako okrutni prema meni?'' cvileo je u moj vrat skupljenih obrva. Bila sam opijena njegovim rečima, nisam ni primetila da već svi gledaju u nas dok ga puštam svoje osećaje da nas oboje preplave. I dok su zvi gledali kako veliki Lav nežno mazi svoju srnu, ja sam mirovala na njegovim grudima i slušla šapat. Tihu, umilnu muziku njegovog glasa.

Ovaj se ples polako pretvarao u nešto što je za mene bila jabuka sa začaranog drveta.

''Hoćete li mi ikada dati odgovor na pitanje ili ću uvek u Vašim očima biti prolaznost i čovek bez osećaja?'' sad je već usnama blago kušao moju kožu i hranio se mojim toplim dodirima. Ruke mi je povlačio skroz tamo gde niko nije smeo da ih drži. Sa njegovih grudi pravo na svoj vrat.

Oko vrata su mu stajale moje šake, njima se dičio i ponosio time što je, kako kažu, najlepša žena u njegovim rukama.

''Odgovorila bih Vam, ali...'' zagleda se u mene kad konačno nešto progovorim.

''Recite. Recite mi molim Vas, ja sam ipak onaj kome možete verovati, sad sam Vaš muž...''

''Lave, gosti su ovde u sali. Izvinite me...'' pobegla sam ponovo od njega.

Lav pov:

Ponovo sam pratio poglede drugih ponovo su svi upućeni njoj. Ponovo svaki muškarac gleda moju Ketrin. Svaki je gledao u njene oči, njeno lice i bele grudi utegnute korsetom. Mrzeo sam svaki muški pogled na njoj.

Ja sam taj kome ona pripada, a ne znam kako da stavim doznanja svima da je tako...

Pratio sam je pogledom. Izašla je iz dvorca pa sam i ja krenuo za njom. Strčao sam niz stepenice i krenuo u vrt. Sedela je na istom mestu kao i uvek. Pisala je i svoje reči naglas beležila perom.

Prišao sam joj i obavio ruke oko njenog struka. Trgla se i prepala na tren. Seo sam iza nje i prošaputao...

''Ne bojte se, ja sam...''

''Ah Vi... uplašili ste me i prolila sam mastilo po celoj haljini...''

''Ne brinite, u Vaš je ormar jutros po mom naređenju smešteno sto najlepših haljina... za početak...''

''Ne morate me paziti toliko. Nisam ja navikla na svilu i zlato vaše veličanstvo, dovoljno bi mi bilo da makar jednom donesete ružu kao dokaz Vaše ljubavi''

''Ne postoji cvet koji ima lepši miris od Vas Ketrin'' tako sam joj nežno šaputao i pomišljao na sve i svašta. Rukom sam prelazio po struku njene haljine i ljubio joj vrat. To me stvorenje tako nežno gledalo. Sve je u njoj izgledalo tako sveto, a opet tako grešno.

Okrenula se ka meni i gurnula mastilo i papire. Smestila je ruke na moje grudi i prošaputala.

''Koliko me volite?''

''Koliko Vi ni zamisliti ne možete'' odgovorim lagano i mirno. Ali njoj se žurilo.

''Koliko Lave?!'' moja princeza želi da je ja volim? Osmehnuo sam se i privukao je k sebi. Spojio sam nam usne u dug poljubac koji sam želeo što duže. Moje su usne dotakle njene, svila je gruba nasuprot njene kože. Ja ništa mekše nikada takao nisam.

Nastaviće se...