Ketrin

4.deo

Sedela sam u sobi. Izolovana od sveta, čuvana pod staklenim zvonom kao kakva bolešljiva ruža koju bi spoljni svet dokusurio.

Čitala sam i ležala umorno na mekim jastucima. Nije me umarao dan kao i do sad jer nisam imala šta da radim, ali me umaralo vreme kog sam imala na pretek, a nije bilo mnogo stvari kojima bih mogla da ga ispunim.

''Gospođice, njegovo veličanstvo želi da Vas vidi...'' začuo se glas mile ženice sa vrata.

''Izgleda da ja ne želim njega da vidim'' rekla sam kratko i izula baletanke.

''Nemoj te tako. Mogu li da uđem?''

''Uđite'' ustala sam i pogledala prema vratima na kojima je stajala niska ženica braon kose sa po kojom sedom dlakom.
Zatvorila je vrata i prišunjala se krevetu.

''Siđite bolje nam je svima tako. O ne voli kad mu se neko suprotstavlja...'' rekla je i podigla me, krenula je ka ormaru i izvukla divnu balsku haljinu.

''Ne, ne želim...'' rekla sam i odgurnula haljinu.

''Šta se ovde događa?'' štrecnem se na njegov prodoran glas i vratim se unazad ka krevetu.

''Žaklina odlazi...'' rekao je kratko te ona preplašeno otrčala. Pogledala me pre nego što je izašla i brzo zatvorila vrata. On je seo na stolicu i pogledao u mene.

''Zašto ne obučete tu haljinu...''

''Ne dopada mi se...'' rekla sam drsko.

''A ja sam siguran da bi Vama bila kao krojena pomerama, kao i sve drugo što obučete...'' govorio je bez ikakvih grimasa ili emocija.

''Zaista Vas je teško zadobiti. Šteta samo što Vam to opiranje ne vredi ni groša, opet ćete mi pripadati. Kako to ne shvatate, Ketrin? Kako samo Vaše ime miluje moja nepca...'' rekao je i ustao lagano. Krene ka meni što me natera da koračam unazad sve do ćorsokaka u koji upadnem. Zakucam se o zid te odmah krenem da gledam oko sebe ne bih li našla beg. Neki izlaz.

Približi mi se i izgovori reči od kojih zadrhtim.

''Da li ste Vi nekada razmišljali o tome kako je voleti nekoga i zavoleti ga na prvi bezazlen pogled? Pa posle o njemu maštati i sanjati?''

''Ne mogu Vam dati odgovor. Ja nisam nikada volela...'' rekla sam i skrenula pogled.

''Čudo, zaista. Današnje se devojke po stotinu puta zaljubljuju, a Vi eto ni jednom niste...''

''A Vi? Jeste li se kad zaljubili? Eto žene su jedine koje se po sto puta zaljubljuju, a Vi muškarci ste imuni na ljubav? Vi samo ni ne znate šta je to. Jer da znate, ne biste Vi trošili vreme na mene jer ja Vas nikada neću voleti, već biste se potrudili da zavolite nekoga ko voli Vas....'' izgovorim radoznalo i tako smelo bez stida, a onda kad shvatim šta sam rekla spustim posramljeno pogled.

Nasmeje se i odstupi korak unazad. Pomislim da sad misli da sam glupa i da sam neka tako seljanka bez pameti i obrazovanja, pa i poštovanja.

''Zbilja ste drčni kako kažu. A ja sam se nadao da tako samo narod priča...'' krene ka vratima, a ja na sve od maločas izbrbljam i ovo...

''Pa zar jednog prestolonaslednika treba brinuti šta narod priča?''

''Treba ako se priča o nečemu vezanom za njega...'' odgovori kratko bez i da me pogleda.

''A šta to narod o meni priča?'' okrene se i uspravno pogleda u razmaknute zavese velikog balkonskog prozora.

''Pazite da Vam se neko ne ušunja u sobu preko tog balkona. I siđite dole kad Vas već tako lepo molim...'' rekao je i izašao bez reči i pozdrava.

Nastaviće se...